Reka pored koje sam rođen, kraj koje sam proživeo srećno detinjstvo, koja je i mene i moju decu napajala energijom, u najskorijim minulim vremenima zove se Nišava. Ali mi smo je, i ja i moji drugovi, od milošte zvali Vilina reka, ili Navissus, pa tako nazvasmo i naš književni klub u Remizijani. Voleli smo je, kako se samo može voleti — sa svim njenim lepotama, ranama, virovima, mitovima, vešaljkama i ćuprijama... pevali smo o njoj. I bili srećni kraj nje.

A neki, što odoše sa njenih obala u beli svet, sada pitaju — gde je to? Ne znaju za Vilinu reku. Žao mi ih je, što imaju tako kratko pamćenje, što tako osećaju i što su tako živeli svoju mladost.

Sećanja na detinjstvo i milosti reke

Vilina reko, sa svojih osam decenija, koliko sam ostavio iza sebe, znam te iz vremena kada si još glasno i s dostojanstvom neprekidno pevala. Kada smo mi, deca, pili tek malo probistrenu vodu po tvojim šljunkovitim sprudovima, iz tek iskopanih jamica našim rukama. Kada je pod krošnjama crvenih, žutih i drugih aralika bilo napretek jata mlađi — klenova, krkuša i druge ribe što se zaletala na našu pljuvačku.

Znam te i kada su se u Crkvici, pored potopljene crkve u sred tvog korita, podno Kremenice i Klisure, još uvek viđale vile... Ali vile, nimfe i magija ne idu zajedno sa asfaltom i betonom.

Vilina reko, pod pritiskom betona i asfalta, ti si postala projekat. Ti više ne pevaš. Ti jedva šapćeš. Da li to umireš? Ne radi mi to — jer kad ti nestaneš, nestaćemo i mi.
Mnogo si se promenila — i ti i tvoje pritoke: Jerma, Temštica, Koritnička reka, Crvena reka... Kao dete, šapatom sam te zvao i sanjao tebe i sebe na tvojim obalama, pod stenama Belave, Sićevačke klisure...
Sada tvoje pritoke i daleka izvorišta neprekidno mere cevima; tvoje okuke ispravljaju betonom, virove prazne, a brodovi na preljevcima — kojima su te meštani milenijumima prelazili — nestaju. Od ogledala u kome su svoj odraz tražile zvezde, postala si deponija autoguma, plastičnih flaša, a sa grana tvojih akvatičnih stabala vise plastične kese i džakovi.

Zov vila i tišina betona

Vilina reko, ti si nekada znala kada će kiša. Znala si kada se klen i krkuša mreste, kad vrbe puštaju prvi pupoljak, kada deca mogu da piju vodu iz prvih iskopanih virića...
Sada ne znaš — jer se turbina ne vrti po zvezdama, već po pozivu sa Đerdapa. A to može biti u bilo kojoj smeni, u svako doba dana i noći.

Tako riba nema određenu temperaturu vode, ne postoji stabilan ciklus vodostaja, nema prirodne reprodukcije.
A nimfe i vile? One su se zavukle duboko u mulj. Voda više ne peva.

Nestajanje prirodnog ciklusa

Kada je pravljen ovaj svet, sudbina reke nije bila da se njen tok ispravlja, pregrađuje i utapa u sistem hidroelektrane. Da joj se uzvodni tok umrtvi, i ona postane izvor kilovata i finansijskog potencijala nekog parajlije iz belog sveta koji nikada nije sedeo na tvojim obalama i pecao krkuše.
Onaj sedi negde u fotelji, i ne mari što je ubio naše vile i nimfe, istoriju i mitove.
Sudbina reke je da cveta, ulepšava, oplemenjuje dušu, da pamti. Da — baš da pamti. Ne kaže se tek tako: voda ima memoriju. Ona pamti i dete što se u njoj ogleda, i ratnika što pere rane ležeći na sprudu, i seoskog momka koji u pauzi na žetvi, u hladu vrbe, reče devojci da je voli. Ona pamti vile što su noću pevale i igrale na njenim obalama.

Sudbina reke i njen glas sećanja

Zvali su te različito kroz vekove. Imena su ti menjali i nadevali moćni carevi, daroviti pesnici, stranci i vođe ordija što su brodile preko tvojih preljevaka.

Ali za mene, ti si uvek bila — moja voda, moja radost, i sada tuga, moje ushićenje i pesma. Moja Vilina reka.

I ta tvoja stara imena, iako nam na prvi pogled ništa ne govore, zapravo svedoče da su te svi oduvek poštovali.

U najdubljoj tmini milenijuma i njihovih senki, kada po tvojim kotlinama nije bilo puteva, niti reči među ljudima u pećinama Sićeva, Jelašnice i Belave — ti si pevala.

Tada, kada ste ti i tvoje pritoke urezivale svoja korita u stene, kada još nisi znala za granice i međe — ti nisi imala ni ime. Ali to te nije sprečavalo da budeš dah koji spaja Zemlju i Nebo.

Ime koje je povezivalo svetove

A onda, kada je čovek — još uvek mlad i divalj — oformio svoj jezik, nadenuo ti je ime LIGEN. To ime će se koristiti sve do vremena Aleksandra Makedonskog i govoriti o tome da si bila božanstvo.
Nakon toga, kad naši preci počeše da kuju carstva i na tvojim obalama podižu hramove i gradove, promeniše ti ime u NAVISSUS — i ti postade put u svetlost.
A kada čovek najzad spozna da postoje svetovi koji se ne mere, već samo osećaju, dadoše ti ime Vilina reka — i ti postade ogledalo neba, u kojem si mogla da prebrojiš sve zvezde i vidiš mesec.
U najnovije doba, prekrstiše te u Nišavu.

Reka koja pamti prošlost

Ali bez obzira na to kako su te zvali, ti si, Vilina reko, tiho tekla kroz doline i klisure, kroz kamen koji šapuće jezikom milenijuma, kroz bilje i grmlje što pamti korene ondašnjih ljudi i njihovih bogova.
Ti nisi bila samo voda što sa višeg teče ka nižem, već ona koja sakuplja sećanja i pamti ih. Sakupljala si u senkama i virovima glasove iz minulih vremena i setu zaboravljenih pesnika. Usput si umivala stopala nimfi, vila, budućih bogova i heroja.

Božanstva i heroji sa tvojih obala

Uvek si glasno govorila jezikom koji svi razumeju, koji ne stari i ne umire. Tako si bila duša davnih vremena, veza neba i zemlje.

U vremenu kada je voda imala dušu, a reč moć, na tvojim obalama rodiše se znameniti gradovi: Naissus i Remessiana.
Od bogova, najslavniji je svakako Dionis — sa prvobitnim imenom Bak — i ništa manje značajan, primarni bog kovača koga će Jelini kasnije preimenovati u Hefesta.

Prvi će dopreti do naših dana svojom prelepom mozaičkom predstavom u Galerijevoj palati u Feliks Romulijani, a drugi će se javiti u jedinstvenoj figurini poznatoj kao Kovač iz Vraništa, koja je lepotom i atraktivnošću nadmašila čak i predstave Henrija Mura.

Od heroja, neprevaziđen je Heraklo — kasnije Herakles kod Jelina, Herkules kod Latina — čija je najreprezentativnija mermerna ikona pronađena kraj Koritničke reke, uz temelje antičkog grada. To je čuveni Heraclo Remissianesis, za razliku od niškog Herculi Naissati-ja.

Tajne nimfi iz Nisaide

Izgleda da su tvoje vodene vile, nimfe iz Nisaide, najduže opstajale na tvojim obalama.

Homer ih pominje u Ilijadi (VI, 130–140) kao nimfe iz Nise, i one nisu samo mitološke, već i lokalne — sa područja Mezije i Nišave.

One su odgajale malog Dionisa, bile njegove negovateljice, verovatno i dojilje, sa majčinskom i zaštitničkom ulogom.
Vile na obalama Viline reke, pored pećinskih staništa uraslih u bršljan, upoznale su svog štićenika sa tajnama i magijskim moćima bilja iz tvog okruženja — vinove loze, bresta, smokve, vrbe, planinske žalfije, majčine dušice, potočarke… i, naravno, bršljana.

To bilje i dalje neguješ na svojim obalama, ali malo ko danas zna njihove velike, nedokučive moći. A upravo zahvaljujući njima, Dionis je osvojio svet.

Područje gde su se svetovi spajali

I Dionisov polubrat po ocu, heroj Herakle, ponoviće taj podvig — osvajanje sveta. I on će prati ruke na tvojim vodama, Vilina reko, pa će proći vekovi dok tajna njegovog poštovanja ne izroni iz zemlje, sa obala tvojih pritoka, svetih izvora i lekovitih voda.
Ali ni tu nije kraj. Tvoje područje, Ponišavlje, bilo je granični pojas između helinističkog i starog tračkog sveta, te Mezije.

Moguće je da je glavni grad Tribala bio baš negde na tvojim obalama — možda u okolini današnjeg Niša, Bele Palanke ili Pirota.

U zemlji Tribala je odgojen i Aleksandar Makedonski, treći osvajač ondašnjeg sveta. A neki izvori kažu da je Tribale pokorio upravo na tvojim obalama — na reci Ligen, koja si ti.

Valjda ćeš nam jednom otkriti tu tajnu.

Izazov opstanka i večita dilema

I tako, reč po reč, Vilina reko, odosmo daleko. Načesmo mnoge teme, tajne i mitove vezane za tebe...

Ali ostade jedno pitanje nedorečeno — ono najvažnije:

Da li ćemo te mi uništiti?

Da li ćemo uništiti nešto tako lepo, prelepo, što je opstajalo milenijumima, zarad šake srebrnjaka koje će tuđinci ljudskog roda strpati u svoj džep?

Prof. dr Dragan Mitić
jul 2025.

O autoru

Prof. dr Dragan Mitić je univerzitetski profesor, esejista i publicista rodom iz Bele Palanke, sa dugogodišnjim naučnim i pedagoškim radom u oblasti tehničkih društvenih i humanističkih nauka. Njegov rad povezuje teorijsku promišljenost i duboko ukorenjenu ličnu emociju prema zavičajnom prostoru. Posebno se bavi pitanjima identiteta, mitologije i duhovnog nasleđa jugoistočne Srbije.

Esej Quo Vadis, Vilina reko nastavak je njegove posvećenosti temama ekološke svesti, kulturnog pamćenja i mitopoetičkog sagledavanja prirode.

* Tekst i foto: prof. dr Dragan Mitić