Miroslava Dubovu često sam viđao ispred kafića Kengur. Dolazio je nekim električnim mopedom, parkirao i sedeo na prvoj stolici za stolom pored vrata. Ponašao se skromno, dobro građen momak!

Javljao se, jednom smo kratko razgovarali. Sećam se njegovog imena i upečatljivog prezimena.

Miroslav Dubova bio je karatista. Osvajao je medalje.

Poslednjih meseci stolica za stolom do vrata obično je bila prazna. Nisam se raspitivao. Jednog dana zazvonio je telefon.

 Čika Paune, ja sam Miroslav Dubova.

Ispričao mi je priču koja me uznemirila.

Miroslav je rođen je 22. juna 1985. u Pirotu. Otac je u Pirotu služio vojsku. Upoznao je majku...

Miroslav je bez oca već 12 godina, koji je umro. Živi sam sa majkom u Dositejevoj ulici.

Obećao sam Miroslavu da ću, po dogovoru, doći.

Miroslav dugo leži i teško uspeva da se pokrene.

Majka i kum su uvek tu, pomažu. Kum ga nosi do automobila kada ide na preglede. Dolazi Kućna nega.

Moja karijera bila je uspešna. Pobeđivao sam u karateu, radio u Klubu Gorana Krstića. Išao na takmičenja. Pre nepune dve godine, krajem 2024, radio sam u Beču. Dobio sam udarac u kuk ili butinu. Tek sutradan su bolovi bili teški.
Dobio sam uput za Banjicu, otuda me poslali u Niš gde sam operisan. Povremeno sam kratko bio i u Pirotu. Imao sam jake bolove. Napet, nervozan, nisam mogao da ostanem dugo. Tražio sam da idem kući.
Lekari su ustanovili da se pojavila bakterija i da mi je parče na kuku odlomljeno. Jednu malu kost sam iscedio u gnoju i krvi. Stanje je bilo neizvesno, pretila je sepsa. Lekari su savetovali da se lečim u Pirotu, Nišu, Beogradu. Moj dobar drug, sportista  predložio mi je jednu privatnu kliniku u Novom Sadu - New hospital.

Sve se to događalo krajem marta i u aprilu. Stupio sam u kontakt. Ljudi su bili ljubazni. Nisam mogao da izdržim bolove. Zvao sam vas čika Paune, zvao sam Radmilu Nešić, ona je pisala pismo i Gradskoj upravi.

Iz Novog Sada su mi rekli: dva pregleda lekara po 6.000, skener beše 14.000. Da otvore da bi uradili dijagnostiku je oko 24.000. Tek onda će se znati kakva operacija treba i koliko para. Ispod 10.000 evra nije.

Od tada smo se Miroslav i ja čuli često. U pirotskoj Bolnici su bili spremni za prijem, za skener i dalji transport na VMA ili Banjicu. 

Miroslav je, ipak, poslušao savete druga iz Beograda. Pored toga, razgovori sa njima bili su ubedljivi.

Posle praznika razgovarao sam sa dežurnim lekarom. Oni smatraju da sve treba hitno da se radi, bakterija nije bezazlena, preti da dođe do sepse. Jednom su ga spasili ovde kod nas.

Miroslav i ja čuli smo se pre praznika. Obećao sam da ću zvati Kliniku u Novom Sadu! Zvao sam Radmilu Nešić, obećala je da će pokrenuti akciju prikupljanja para.

Verujte da sanjam Novi Sad, da sam na operacionom stolu. Da sam se vratio kući. Mlad sam čovek, hoću da živim, da imam porodicu, decu... Da budu sportisti. Zaposlen sam kod Baneta u Kenguru, socijalno je pokrivalo sve troškove u državnim bolnicama. Ovde  to nije slučaj.

Doktorka u Novom Sadu je rekla da bi dolazak i sve aktivnosti bile prvi deo svega. Tek kasnije dolazi operacija.

Posle praznika humani ljudi počeli su da objavljuju poziv za pomoć. Miroslav leži i čeka. Poslednji put je plakao kao malo dete. Samo da stigne u Novi Sad, samo to pominje.

Zahvaljuje se i dr Momi Bojkiću, direktoru Bolnice i ortopoedu Vojkanu Rančiću, osoblju, na njihovoj borbi i strpljenju. Priznaje da je često bio nervozan, nestrpljiv. Naučio je da pobeđuje. 

Ušao sam u ring života, imao sam strašne bolove. Nisam mogao da trpim bolove i poraze. Neka dâ Bog da prohodam, menjaću se. Život i ljudi su najveća vrednost...

Tako je juče kada smo se čuli pričao Miroslav Dubova. Naše dete, bio je veliki šampion. Na zidu u njegovoj sobi mnogo pehara i medalja.

Hoće da se vrati:

Da hodam, da imam porodicu, da deca trče oko mene, da moja majka više ne plače.

Neka dâ Bog Miroslave Dubova, šampione!