Nedelja, 17. novembar

Nikada nisam voleo rastanke, odlaske... One pozdrave, javite se, srećan put...

Došlo vreme.

S obzirom da sam nostalgičan, nisam voleo da odlazim iz Pirota. Kada sam bio u nekim drugim godinama, stara faza, čak i sa mora sam jedva čekao kada će dan...

Ovog jutra, nije mi se išlo.

Razlog je previše složen da bih objašnjavao. Prevedeno, baš zbog tih razloga sam prihvatio da pobegnem iz Pirota. Znao sam da me čekaju subote, ona soba s rasklimatanom foteljom...

Bolje da ne pričam.

Kakav je plan?!

Na moje nepostavljeno pitanje odgovor su Manići, za vreme doručka, saopštili!

Krećemo u pola dvanaest. Vraćamo se na tromeđu tri države, u Bazel, na aerodrom.

Pasoš tu, karta tu, Gagiša je upalio mašinu, krenuli smo.

Vidimo se, kada, daće Bog!

Još jednom prolazak ulicama Nojšatela, sećanja, da sećam se baš ovde... Izašli smo na autoput. Bazel je oko 80 kilometara. Nedelja, prazne ulice. Rekreativci sa onim neizbežnim štapovima krenuli u redovnu turu.

Tu smo! Ogromna aerodromska zgrada, prolazak ispod tunela ponovo.

Interesantan detalj. Ovaj kolovoz, Francuzi su ovaj prostor "poklonili" Švajcarcima, da bi "kroz njihovo" prošli i stigli do aerodroma.

"Tres bien!"

I ponovo onaj isti parking i isto mesto. Tu Dragan parkira auto.

Dokazujemo da je "zemlja okrugla"! Fotografija na istom mestu gde smo se prošle nedelje uveče slikali. I Gagiša ode. Rastanak kao i svaki, zaigra u duši, žal što je sve brzo prošlo. Utisci u divnoj porodici Manić, Dragan, Sandra, kći moje rođene sestre Marije, Pavle, prvi lekar u našoj familiji i naravno Miki. Pokušaću da nađem onaj snimak kada je kao mala dolazila u Pirot i u onom starom studiju u Stevana Sremca, pevala neke lepe pesmice na francuskom jeziku.

Kada smo stigli, nisam toliko obraćao pažnju. Dva sata vremena za čekiranje, za pasošku kontrolu, za "kolete"!

Kako je svet mali. Iskreno, šetajući ovih dana, nekako sam osećao da ćemo sresti našeg čoveka. Nije se desilo. Kad...

Zastane momak ispred mene, krupan, mala brada.

Nenad Paunović!

 Da! O, da li je moguće?

Naš Panča, Igor. Sin našeg pokojnog Šipe, Miodraga Pančića, pirotske sportske legende.

 Odakle ti, odakle ja?

Igor živi u Francuskoj već duže vremena. Pratio je majku na aerodrom, šetao je dok je ona stajala u redu.

Razgovor sa Ivom. Priča o Pirotu, o sportu, rukometu, naravno.

Na onim tablama gde se najavljuju letovi, potvrđeno je da avion neće kasniti.

Niš, 15:45.

Posle dužeg šetanja nekim ograđenim prostorima, konačno, izlazimo na pistu. Još pet minuta do poletanja!

Od Bazela do Niša leti se oko dva sata. Nešto manje, sigurno. Uvek nastojim da budem kraj prozora. Neka ostanu snimci kao dokaz jednog vremena. Vozi nas, kao i u dolasku, Wizzair. Najpre Bazel pod nama, potom Alpi! Kako su "mali"!

Letimo iznad oblaka, tamo u daljini, na zapadu, sunce još uvek nije zašlo.

Let miran. Kraj mene dvoje ljudi srednjih godina. Dremali su dok sam s prozora pokušavao da pogađam gde smo, šta je dole ispod nas.

 I tako, kad pre, pirot je "ubacio u drugu". Motor kao da se nije čuo. Koči, koči, majstore...

Ovo ispod je Niš. Kakav grad!

Konačno smo na zemlji, u Nišu! U avionu nije bilo aplauza.

Kada smo krenuli, sećate se, napisao sam da letove avionom ne volim jedino zbog tih čekanja. Još kada ima 200 putnika kao tada i sada...

Konačno sam izašao. Tu sam ispred zgrade, dok su moji čekali torbe.

I konačno kraj. Andrija se veoma brzo pojavio. Gužva na parkingu. Pozdravi, kratke priče i via Pirot.

Dok sam bio u Nojšatelu, stalno mi je u glavi bila melodija, nešto u tekstu, da li: moj život je Švajcarska, nešto slično. Nisam ni znao ko peva...

Gugl sve zna.

Moj je život Švicarska
skoro pa savršen k'o blistavi brilijant
vještom rukom izbrušen
imam sve što poželim samo jedno ne
da me neko bar na tren voli zbog mene

I na kraju. Još nešto što ostaje zauvek.

Digresija!

Dok sam radio u Prvom maju, zvali su me često da vodim posete. Šveđani, Japanci, brojni gosti, divili su se ovoj Fabrici!

Zašto ovo?

Dragan Nikolić, šnajderski pomoćnik, čovek koji je "izmislio" Prvi maj, putovao je često. Imao je nešto u sebi što se razlikovalo od drugih. Putovao je i gledao. Pamtio dobre primere i to prenosio u svoju Fabriku.

Muzej, Vrtić, cveće i ukrasno drveće, paunovi, sportski tereni...

Video je to čika Dragan, upamtio, slao svoje ljude da sve to upamte i ...

Bilo je to svetsko čudo kojem su se svi divili. 

Zašto ovo? Zato što oni koji treba da menjaju naš ambijent, život grada, donesu nove sadržaje, treba da putuju. Ili kada putuju, da gledaju, pamte, donose...

Ovih sedam nepunih dana u Švajcarskoj otvorili su mi nove vidike. Ima mnogo toga što može da se vidi, čuje, doživi.

Čak mi je u jednom trenutku palo na pamet da se pobratime Pirot i Nojšatel. Ima bliskosti! Dobri, vredni, radni, pošteni ljudi. Organizacija života, lokalna samouprava, sve su to izuzetni primeri koje treba doneti u naš Pirot.

I još ovo! Mogao sam da prećutim "Švajcarsku"! Možete ovo pisanije i moj boravak da komentarišete kako želite. U, gde sve ljudi putuju i ne hvale se, rekli bi mnogi od vas.

Ne, u mojoj priči bilo je je nečeg drugog.

Da vam u osam iskrenih priča pokažem neki drugačiji svet, drugačije ljude i drugačije živote.

Može mnogo toga da nam zatreba!

Komentarišite, očekujem!