Ovaj drugi deo, o velikim ljudima koji, svojim likom i delom treba da nam budu putokazi i smerovođe, u ovim teškim vremenima, o Draganu Nikoliću, započeću anegdotom. Često svoje radove započinjem anegdotama, koje možda najsažetije u nekoliko rečenica odslikavaju ono o čemu, ili o kome pišem. Nekad su ismišljene jer su plod želja, a nekad istinite. U ovom slučaju reč je o nečemu što se stvarno dogodilo a što se uklapa i delom objašnjava ono o čemu Nenad Paunović piše, a to je propast pirotske fabrike Prvi maj. Na naučnom skupu Vlasinski susreti 2018. godine, koji su se bavili temom regionalnog razvoja, jedan od učesnika, mladi doktor nauke izložio je rad pod nazivom Uloga menadžmenta i menadžera u razvoju društva. U svom radu veličao je i ukazivao na značaj menadžmenta i menadžera u razvoju. Kada je završio izlaganje, javio sam se za reč i pitao ga: da li je čuo za fabriku Prvi maj iz Pirota?

Odgovorio je potvrdno i da zna da je to bila čuvena fabrika. Pitao sam ga dalje da li zna ko je stvorio tu fabriku? Odgovorio je da ne zna i onda sam mu ja objasnio:

Stvorio je čovek koji je imao samo osnovnu školu, ali čovek koji imao viziju. Na žalost, dođeše onda lažni „vizionari“ sa diplomama i uništiše i Prvi maj ali i mnoge druge fabrike u Srbiji......
Nadimak koji ti dalju ljudi, često najbolje odslikava karakter nekog čoveka. Dragana Nikolića, većina ljudi koju su ga znali, imao sam i ja tu čast, zvali su čika Dragan. Upravo tako su ga ljudi doživljavali, kao negog svog, „svojta“, negog bliskog, uvek koji je tu kada treba, dostupan i u dobru i u zlu. Često, slava „udara ljude u glavu“ te sa visine, posmatraju ljude i nemaju osećaja za njivove brige i probleme. Čika Dragan nije bio takav, skroman i pristupačan za sve. O njemu je dosta toga napisano. Posebno izdvajam monografiju koju je Bora Kostić, posveti njemu Prvi maj i Dragan Nikolić 1958 – 1986. koja sadrži autentična svedočenja samih radnika, o Draganu Nikoliću i o tome kako je nastao Prvi maj. Takođe, vredan je i koristan rad Nenada Paunovića Tri svetinje Dragana Nikolića. Čoveka koji je "podigao" Prvi maj, Stadion i Radnički.
Prvi maj- bajka sa nesrećnim krajem

O komunizmu možemo govoriti sa različitih aspektata, pritom treba razlikovati ideju komunizma, san o stvaranju pravednog duštva, od komunističke prakse koja je upropastila i nakaradno sprovodila tu ideju. U mnogim zemljama u svetu krenulo se sa realizacijom komunističke ideje, ali ni u jednoj zemlji na svetu, ka ni i jednom fabrici u svetu, nije se toliko daleko odmaklo u realizaciji komunističkog sna, kao što se desilo u pirotskom Prvom maju.

Kako je nastao san i kako ostvarivan?

Razlika između uspešnih i neuspešnih ljudi je i u tome što uspešni ljudi imaju snove. Snovi pokreću na akciju, daju motivaciju za napor, za rad. Ne možeš da budeš uspešan sportista ako ne sanjaš kako ćeš biti najbolji. Naravno ima i neralnih snova, i mnogi se ne ostvare. U Pirotu je postojao jedan čovek, iako skromnog obrazovanja, koji je sanjao san o najboljoj fabrici na svetu. Na početku taj san je bio skroman, ali je vremenom rastao i bio sve veći. Krenulo se i išlo korak po korak i od male radionice vremenom stvorena je moderna fabrika. Prvi maj je osnovan 1958. godine, spajanjem skromnih zadruga u zanatsko preduzeće, sa ukupno 74 radnika. U početku su radili po pirotskim kafanama, šili po porudžbini i popravljali stara odela, da bi se kasnije okrenuli tržištu. Rastao je Prvi maj iz godinu u godinu i postao je privredni gigant, koji je zapošljavao blizu 7.000 radnika, raspoređenih u sedam fabrika. Imao je više od 150 prodavnica širom bivše Jugoslavije. Međutim, čika Draganova vizija modernog preduzeća je bila drugačija. On je stvarao fabruku koja je imala dušu, gde je radnik bio na prvom mestu. U fabrici niz fontana, prelepi park između fabričkih sala, dečji vrtić, da majke imaju gde decu da ostave, frizerski salon, zdravstvena ambulanta, muzej sa bogatom zbirkom kako skulptura tako i slika. U proizvodnim halama svirala je muzika sa razglasa, parkom su šetali paunovi i srne.

Vodilo se računa o tome da radnik dobije sve udobnosti i uslove, finansirana je nabavka knjiga đacima i studentima radnika, dodeljivljne su stipendije, pa i letovanja za koja su zaposleni plaćali samo 30 odsto cene. Za mašinama sedele su dame sa uređenim frizurama. Svakog jutra u osam sati radnici su radili vežbe za relaksiranje i razgibavanje. Ovakva vizija kulture rada i oplemenjivanje prostora u kome su radnici radili bila je jedinstvena ne samo u bišoj Jugoslaviji nego i u čitavom svetu. Mnogo je delegacija iz sveta dolazilo u Prvi maj da vidi kako izgleda „komunizam na delu“. Učili su na primeru Prvog maja kako treba da izgleda moderna fabrika i Japanci, Šveđani, Kinezi... Ali tu nije stala vizija čika Dragana, nije mislio samo na svoje radnike već i na sve građane Pirota. Kao veliki zaljubljenik u fudbal zahvaljujući njegovom zalaganju i odlučnosti, 1961. godine, Pirot je dobio moderan fudbalski stadion što je, u ono vreme, bila retkost. Opet kao i samu fabriku najvećim delom i stadion sa velikim entuzijazmom gradili su sami radnici. Kada se setim, igrao sam na njemu, kakav je bio travnati teren, jedan od najboljih u čitavoj Jugoslaviji. Kako se stvarao stadion rastao je fudbalski klub Radnički koji je Piroćancima dao mnoga zadovoljstva i uzbuđenja igrajući protiv mnogih velikih klubova (Zvezde, Hajduka...). E kako smo bili srećni kada je Radnički pobedio Zvezdu u kupu i bio tako blizu Prve lige.

Sanjao je čika Drgan, divan san, ali je taj san zajedno sa radnicima najvećim delom ostvario i Pirotu, kao i čitavoj Srbiji pokazao kako može i treba da izgleda fabrika „po meri radnika“ ali i kako se oplemenjuje sredina u kojoj se živi. Imajući u vidu poruku iz Evanđelja: „po delima njihovim poznaćete ih“, delo koje je iza sebe ostavio čika Dragan najbolje govori o njemu. Stoga, jasno, da u duhu Njegoša, možemo reći: „imao se rašta i roditi“.

Bajka bez srećnog kraja

Obično bajke imaju srećan kraj. Ova bajka nažalost nije imala srećan kraj. Početak 1990-ih surovo je prekinuo, ovaj san i ovu bajku. Danas, u ovo blatno i mutno vreme u kome živimo, pričaju nam neke druge bajke i ubećuju nas, kao što je Rakić pevao: „Danas nama kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše“. Lažu nas, to i Rakić poručuje, a ja tako mislim.

Ako smo mali i beznačajni kako nas i domaći i strani „kulturtregeri“ ubeđuju, kako je moguće onda da među deset najznačajnih naučnika svih vremena u svetu su dva Srbina, (Tesla i Milanković), kao je moguće da imamo najboljeg tenisera svih vremena.... Da li znamo da su profesori sa Elektrotehničkog fakulteta Tomović i Rakić konstruisali 1963. godine prvi bioničku šaku na svetu i ona predstavlja preteču svih robota o kojima se danas toliko govori. Da li znamo da smo pre Japanaca razvili katodnu cev za televizore. Da ne ređam dalje... Imamo čime da se ponosimo i imamo ljude na koje treba da se ugledamo. Na nama je da učimo od najboljih ne najglatijih. Da nam njihovi primeri budu ti putokazi, a oni smerovođe, kako ne bi lutali pogrešnim stazama. Kako bi mlade generacije učile o ovim svetlim primerima i ljudima, predlažem formiranje Instituta za regionalni razvoj koji bi nosio ime Dragoljuba Jovanovića i Dragana Nikolića, na kome bi se proučavalo njihov lik i delo, kao i drugi vredni primeri i prenosilo mlađim generacijama. U Beogradu postoje na desetine svakakvih instituta i istraživačkih centara. Vreme i da Pirot dobije jedan takav instititut.

Prof. dr Petar Anđelković