Postoje trenuci u životu kada treba da stanemo pred ogledalo. Da pogledamo u sebe sa druge strane, hrabro, bez straha od istine, razaznamo neke zablude i probudimo se iz dremeža. Da shvatimo i da priznamo: neki putevi kojim smo hodali su pogrešni i vode u ćorsokak; neki sistemi odveli su nas daleko od onoga što jesmo; neki ljudi vodili su nas stranputicom ka ponoru. Dilema koju sam postavio u prethonom ogledu, zašto smo mi Srbi skloni autodestrukciji više od drugih naroda na svetu, muči me i ne da mi mira. Nije li jedan od mogućih odgovora taj, da smo skloni da više verujemo onima koji najglasnije pričaju, nego li onima koji su najpametniji. Pritom kada kažem najpametniji, ne mislim samo na nužno najobrazovanije. To je naš mudri, običan svet davno uočio i upozorio da „nema veće budale od učenog čoveka“. Učenost, može ali nije često garant veličine čoveka, o čemu govori i vladika Nikolaj kada upozorava da: „neće nas spasiti znanje već vrlina“. Dakle, veličina čoveka, ogleda se u njegovom karakteru, vrlini, koji se najbolje vidi u spremnosti na žrtvu za dobrobit drugih i zajednice. Takvi ljudi, zajedničko dobro stavljaju iznad lične koristi i spremni su poput Isusa Hrista na veliku žrtvu za opšte dobro. Takvi ljudi treba da se pamte, treba da budu uzori mladima, i oni su ti putokazi i smerovođe, na putu u bolju i izvesniju budućnost. U naredna dva priloga koja slede, namera mi je da upravo istaknem dve takve ljudske i moralne gromade, koje treba da uvažavamo i sledimo. Naravno da takvih ličnosti ima više, ja sam izabrao da govorim o dva piroćanca Dragoljubu Jovanoviću i Draganu Nikoliću i ujedno dam predlog o formiranju Instituta za regionalni razvoj, koji bi nosio njihova imena.

Za velikog naučnika, političara, ali pre svega stradalnika, Dragoljuba Jovanovića saznao sam tek devedesetih godina na magistarskim studijama. Velikog i doslednog borca za socijalnu pravdu, protiv svake nepravde, za slobodu bez straha, hapšenog u obe Jugoslavije, komunisti su sklonili od očiju javnosti, proglasili za neprijatelja države i radnog naroda i o njemu se nije smelo govoriti. Rođen je u selu Gnjilan 8. aprila 1895. godine, kao treće od šestoro dece Stavre i Taske, koji su se u Pirot doselili iz Slavinje. Dragoljubov otac je bio krojač, vredan i štedljiv zanatlija, a po ubeđenju socijalista. Majka Taska bila je domaćica. Rodila je dvanaestoro dece od kojih je šestoro preživelo. Dragoljub Jovanović je u Pirotu završio osnovnu školu i Nižu gimnaziju, a Višu gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu.

Prvi svetski rat je 1914. godine zatekao Dragoljuba u Pirotu i prekinuo njegovo školovanje. Vojne vlasti ga odatle šalju u Makedoniju, u manastir Lesnovo, za učitelja, gde će ostati do kraja te prve ratne godine. Od početka 1915. do povlačenja preko Albanije, novembra iste godine, radio je kao učitelj, a kasnije kao bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Početkom 1916. godine srpska vlada ga je poslala u Francusku na školovanje. U Klermonu je završio studije filozofije a potom, oktobra 1917, upisao studije na uglednom Pravnom fakultetu u Parizu kod čuvenog profesora Buglea. Nakon završenih studija prava, 1923. godine je odbranio je dve doktorske disertacije na Sorboni. Iako je imao ponudu da ostane u Francuskoj da nastavi univerzitetsku karijeru u Parizu i reši svoju egistenciju, kao iskreni veliki patriota, vraća se iz Francuske u Srbiju i uključuje u javni život. Delovao je kao ubeđeni demokrata, bogate evropske kulture i velikog profesionalnog znanja, spreman da se stavi u službu svoje zemlje, da doprinese njenoj modernizaciji i demokratizaciji. I umesto da se kako Ardžibald Rajs kaže primakne „punom čanku“, Dragoljub Jovanović, deluje kao autonomni kritički intelektualac i narodni tribun, protivnik autokratskog i centralističkog režima, prepunog korupcujom. Naravno da se to ne dopada Pašiću i ljudima na vlasti, sklanjuju ga sa fakulteta i više puta hapse i osućuju u dva navrata na kaznu zatvora.

Nakon Drugog svetskog rata, ubeđen u dobre namere komunista, Jovanović je prišao Narodnooslobodilačkom frontu i postao poslanik u Privremenoj skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije. Delujući kao poslanik u Skupštini Jugoslavije, od početka 1945. do sredine 1947. godine, istupao je kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. Veličina, harizma i znanje Dragoljuba Jovanovića, smetala je komunistima, stoga su pokrenuli hajku na njega. Opštoj hajci na Dragoljuba Jovanovića, nažalost, pridružile su se i njegove kolege na Pravnom fakultetu u Beogradu, saradnici u Narodnoj seljačkoj stranci, čak i skojevci u rodnom Pirotu. Na Titov predlog, a na osnovu naloga državnog tužioca, Dragoljub Jovanović je 13. maja 1947. godine, osućen na devet godina strogog zatvora, gubitak političkih i građansih prava. Nakon teške bolesti umro je 23. maja 1977.godine.

Istorija je prepuna primera, o intelektualcima koji su išli ispred svog vremena, ili onih koje vreme u kome su delovali iz različitih (najčešće ideoloških) razloga nije priznavalo. Jedan od takvih intelektualaca, bio je Dragoljub Jovanović koji, držeći se dosledno svojih uverenja i stavova dolazi u sukob sa dva autoritarna sistema, oličena u dve autoritarne ličnosti (Pašić i Tito), koji je mnogo nepravdi i zla pretpeo od njih, i dugo bio zaboravljen. Njegov duh nije mu davao mira da se samo „zavaliˮ u profesorsku fotelju, piše kabinetske radove napreduje i uživa uz „pun čanak”. U skladu sa svojim najdubljim životnim opredeljenjem, kojeg svesno bira „Sloboda od straha” Dragoljub Jovanović je celokupan svoj život posvetio je borbi za život u slobodi bez straha, odupiranju režimima koji uništavaju ljudsko dostojanstvo, ograničavaju slobodu čoveka. Bez obzira što zbog svojih stavova, od kojih ne ostupa ni po koju cenu, trpi velike posledice, kod njega nema osude svoje države, nema gorčine, prema ljudima, a u zatvoru piše o moralu nazivajući svoj rad Vedrine.
Živimo danas u Srbiji koja ekonoski i demografski nestaje, postaje kolonija i smanjuje se. „A šta bi bilo da je bilo“. Šta bi bilo da su komunisti, poslušali Dragoljuba Jovanovića, jednog od najumnijih Srba tada, i njegove dobronamerne savete. Šta je Dragoljub predlagao kada se radio petogišnji plan razvoja pod nazivom „industrijalizacija + elektrifikacija jednako komunizam. On je načelno podržao plan ali upozoravao da industrijalizaciju treba raditi na bazi sirovina koje imamo. Da u svakom selu, kako bi sela opstala i razvijala se, treba otvarati pogone na bazi sirovina koje tamo postoje. Komunisti ga nisu poslušali, i eto danas Srbija je prepuna sela koja su nestala i nestaju.

Mnogo je poruka, napisanih knjiga (29 tomova) ostavio iza sebe Dragoljub Jovanović, koje treba i te kako istraživati i učiti iz njih. Posebno treba razmisliti o dva kategorička imperativa kojih se Dragoljub Jovanović dosledno drži, i koje pretvara u svoj životni moto. Prvi glasi: služiti i lišavati se. Dakle, služiti idealu, drugima, opštem dobru, a lišavati se posebno zadovoljstava, naročito materijalnih i spoljašnjih. Drugi glasi: poštenje i strpljivost. Poštenjem se stiže do pobede, a u strpljenju se nalaze koreni svakog velikog uspeha. Dragoljub Jovanović je takođe, princip stojičara („živeti u skladu sa vrlinom”), uzeo za svoj životni princip. Život u skladu s načelom, u skladu sa idealom, koji posebno formuliše u stavu: „Pametnih ima mnogo, karakternih mal“. U životu nije dosta znati i imati. Treba pobediti sebe, i pobeđivati se neprestano. Dragoljub posebno ističe da vrlina od čoveka zahteva najveću hrabrost, da se suprotstavi duhu svog vremena. Budućnost čovečanstva u kome je cilj pravedno društvo mogu obezbediti moralni, a ne vešti. Zagledajte u sebe, i vidite jeste li našli cilj svoga života, i da li radite na njemu. Ako ste našli i ako radite, život će vam vam biti lak, pored svih tegoba. I onda idite dalje. Tražite radost najveću: da budete vajar drugih ličnosti. Takođe, vrlo je upečatljiva poruka koju on šalje kad je reč o odnosima među ljudima: „Sva je verovatnoća da ćemo u sećanju potomstva ostati po onome šta smo učinili za druge više nego po onome što smo pokupili za sebe“.
Osnovna poruka ovog ogleda, može da se sažme u jednoj rečenici. Dragoljub Jovanović je intelektualac koji je mnogo znao i mnogo toga napisao i time obogatio duhovnu baštinu srpskog naroda. Međutim, ono što je još bitnije Dragoljub Jovanović je intelektualac, a pre svega čovek „koji je bio“. Koji svojim životnim primerom, svojom žrtvom koju svesno bira, svima nama pokazuje pravi put kojim treba da idemo posebno u ovo blatno doba u koje smo se našli.

*Prof. dr Petar Anđelković