Da li balkanska praistorijska plastika krije neprepoznatu liniju „otvorene forme“?

Nakon većeg broja tekstova na temu Kovač iz Vraništa, objavljenih na portalu Pirot Plus Online i na Google platformi, kao i nedavno objavljene knjige, javio se rumunski arheolog Ioan Cristian Cireap, tražeći mišljenje o morfološkim sličnostima svog nalaza „sa čuvenim delom Kovač iz Vraništa“.

Povod za ovaj kratak osvrt predstavlja upravo taj kontakt i jedan nedavno zabeležen nalaz iz okoline Arada (Rumunija): mala antropomorfna figurina, izvedena u redukovanoj formi, sa izrazito naglašenom „kontemplativnom“ pozom — ruka podupire glavu, telo je u sedećem stavu. Na prvi pogled, asocijacija je gotovo neizbežna: Mislilac iz Hamangie.

Do ovog teksta došlo se u okviru neposredne stručne komunikacije, koja je usledila nakon nedavnih razmatranja posvećenih Kovaču iz Vraništa. Upravo taj momenat, u kojem jedan interpretativni okvir pokreće prepoznavanje novog materijala, daje ovom slučaju posebnu težinu.

Međutim, navedena asocijacija — upravo zbog svoje očiglednosti — može biti i pogrešno usmerena.

Naime, ako se analizira ne gest, već struktura forme, uočava se nešto bitno drugačije. Za razliku od hamangijskog „Mislioca“, koji počiva na kompaktnoj, zatvorenoj masi i koncentraciji mase unutar volumena koji zaprema figura, figurina iz Arada pokazuje izrazitu artikulaciju prostora unutar same forme: praznine između udova i trupa nisu slučajne, već konstitutivne.

U tom smislu, ona je bliža onome što prepoznajemo kod Kovač iz Vraništa — figurine koja i sama narušava klasični princip masivnosti u korist odnosa mase i praznine.

Posebno je indikativno da je sličnost sa „Kovačem“ uočena i nezavisno u stručnoj komunikaciji: na nju je ukazao Aurel Rustoiu, jedan od vodećih poznavalaca latenskog perioda. Ta činjenica ne potvrđuje nužno kulturnu vezu, ali snažno sugeriše da ovde nije reč o slučajnoj vizuelnoj analogiji.

Ovde se nameće pitanje: da li je arheološka interpretacija previše dugo bila usmerena na ikonografiju (pozu, gest, „narativ“), zanemarujući plastičku logiku forme?

Drugim rečima, da li smo „Mislioca“ prepoznali zato što „misli“, a prevideli da postoji čitav niz figura koje „grade prostor“?

Ukoliko prihvatimo da je tretman negativnog prostora relevantan kriterijum, tada se pred nama pojavljuje mogućnost postojanja posebne linije unutar balkanske praistorijske plastike — linije koju bismo mogli uslovno nazvati tradicijom otvorene forme.

Ta linija bi obuhvatala:
• redukciju mase u korist strukture
• aktivnu ulogu praznine
• „arhitektonski“ pristup telu
i, što je najvažnije, ne bi se nužno poklapala sa već definisanim kulturnim okvirima, poput Vinčanska kultura ili kulture Hamangie.

U tom kontekstu, nalaz iz Arada nije tek „još jedan Mislilac“, već potencijalni dokaz da:
kontemplativna poza i prostorna artikulacija pripadaju različitim, iako ponekad ukrštenim, tradicijama.

Ovakvo čitanje neminovno vodi ka širem, možda neprijatnom pitanju za disciplinu:

Da li smo, insistirajući na tipologiji i kulturnoj atribuciji, prevideli jedan formalni kontinuitet koji prevazilazi hronološke i kulturne granice?

Ukoliko je odgovor makar delimično potvrdan, onda Kovač iz Vraništa više ne može biti posmatran kao izolovan fenomen, već kao deo šireg, nedovoljno artikulisanog skulptorskog jezika praistorijskog Balkana. U tom slučaju, dosadašnje atribucije koje ga dovode u vezu sa helenskim krugom zahtevale bi ozbiljno preispitivanje.

Nalaz iz Arada, u ovom trenutku, ne nudi konačan odgovor, ali postavlja pravo pitanje. Ukoliko se u narednom periodu pojave novi podaci — a prvi signali već postoje — biće moguće jasnije sagledati da li je reč o slučajnoj podudarnosti ili o tragu jedne do sada nedovoljno uočene formalne tradicije. Do tada, ostaje da se zapitamo: da li smo u praistorijskoj plastici Balkana do sada više gledali šta figure predstavljaju, nego kako su građene.

*Prof. dr Dragan Mitić