Evo da znate, nije lako, zato što se pomešala radost i tuga, seta i ponos, osmeh i po koja suza.

Kakav ti je to život? Sve je smestio u neke brojeve i tako nas vodio kroz volje i nevolje.

Rođeni 1948.

E, kad smo pelcovani (primali vakcine) ne znam, ali znam da su nam i to radili zajedno. Pošli u prvi razred u istom danu 1955. Ušli u Gimnaziju 1962, izašli 66-67...

I tada, ogromnom nadom i voljom da krenemo u novo, razišli smo se kojekuda. I jedva čekali!

Na pet, deset, petnaest, dvadeset...

Posle nam je i to bilo mnogo da nas nema zajedno, odredili smo poslednju subotu u maju da se "zberemo"!

I tada je život ponovo počeo da se igra sa nama. Svakog sledećeg maja bilo nas je sve manje. Umesto u salu Gimnazije, najpre smo ih na grobljima tražili, stajali dugo, sve verovali da smo tu zalutali, da će se oni pojaviti na školskom času.

Više nisu.

Život u koji smo verovali, tukao nas je svojom surovom rukom.

Kraj maja, šetnja Kejom, Gimnazija, ali nas nema. Nema mog kuma Saše Skobalja, nema nemirnog uvek Mileta Krise, nema, nema, nema...

Više ne idemo na Planinarski dom, ne jedemo kačamak na Vrelu, nema nas ni u Golemi mos', ni kod Krise u Gnjilan.

Ćutimo, javimo se jedni drugima da se ožalimo da nas bole kukovi, pritisak skače, porodice se smanjuju...

I hodali smo, obično sam govorio, ovo malo života što nam je ostalo.

Kada smo ušli u Gimnaziju bilo nas je, pa skoro, 150. Prvo jedan - razredni Jovan Nikolić, prvo dva - Milena Nikolić, žensko, prvo tri - Cola, žensko, matematičarke do kraja, prvo četiri naše odeljenje - Aleksov, prvo pet - Bane Ćirić.

Kakve smo profesore imali. Đoka Stefanović geografija, Milena supruga fizika, Đoka Klečka i Milena mečka, istorija Vera Pešić, rođena Paunova sestra, hemija neverovatni Tales (obraćao nam se na vi), srpski Nada, a kasnije Mileva Cekić, matematika Pera Rančić (prva smo mu generacija), došao je Ljuba Danković fizika, Milka istorija, Milena freska, tako su je zvali, umetnost. Direktor Vojčić, sekretar Bačić. Služitelj čuveni Ljuba Sula...

Vukica i Stolac zamenili su Sašu Skobalja, zvali, organizovali, pravili spiskove. Nije nas bilo više od dvadeset. Nije mogla Gordana Agbaba, sa kojom razmenjujem poruke (u Sloveniji je). Ima nas svuda, u Nišu dosta. U nedelju, 7. maja, ponovo smo bili zajedno.

Podsećam, kada smo srećno-tužni napuštali Gimnaziju i mladost u Pirotu, bilo nas je tu 150, možda nešto manje. 

Pokazaću vam detalje, gledajući svakoga od nas, video sam tragove života na svakom. I svako od njih imao je da se podseti, da kaže, da se osmehne, ali i da odmah potom zastane i obori pogled.

Život! Ništa drugo osim pomešane radosti i tuge, sete i ponosa, osmeha i po koje suze.

A kada su najpre Stolac, a potom Vukica ustali da nam nešto kažu, za njima je ostala neka tišina.

Nisam mogao da se suzdržim!

Hajdemo ljudi, generacijo hrabra, hajmo da podignemo pogled. Da se radujemo ovom danu, jer nas ipak i dalje, još uvek ima. Sve nestale nikada nećemo zaboraviti.

I, zna se. Naša Koštana, sigurno najlepši, najnežniji pirotski glas naše generacije. Veliki srpski reditelj, kritičar, umetnik Đorđe Đurđević došao je u Pirot da režira Koštanu. Naša Vukica je ulogu odigrala maestralno. Đorđe, beogradski umetnik i boem, uzeo je Koštanu za sebe (kada već Mitke nije mogao), ukrao i odveo za sebe u veliki grad.

Malo je pesme. Osetio je to jedan iz velike, poznate i poštovane familije Ivanković, naš ispisnik, Steva, ikona Prvog maja i prodavnice Novitet. Legendarni.

Nisam siguran šta ide bolje, pesma i vino, ili obrnuto. Tek, ljubazni naš domaćin je doneo belo, roze i crno.

Rakiju, u "predigri" – skoro svi.

E, to vino i ta pesma podstalkli su naš izvorni "umetnički" program.

Stihovi: naravno, Vukica.

Bucko, večiti, on je simbiolika sa keja, Skobalj, Đoka advokat i Bucko. Đoka i Bucko su bili pravi predstavnici.

Dok su se ovali praznili, a domaćin donosio rezervne flaše raznobojnih vina i po koje zaječarsko, krenulo je slikanje. Ove iz Colinog odeljenja: Jera, Rada, Vukica... uh, uporne.

Znam, osećam to, vidim uostalom, da vi koji uživate u svim čarima života, skoro i da ne zastanete kada vidite osedele, pogurene  dok se okupljaju ispred legendarne nam škole ili sede u Kenguru. Svi oni prošli su životom koji vi hodate i možda bili isti ili čak i gori. Zaljubljeni u svaki tren, radost, zabavu, putovanja. Živeli, radovali se i...

Nestajali. Ostajali smo neki treći, četvrti, peti od nas 150...

Život, surovo lep...

Podsećam na početak ove životne priče.

Evo da znate da nije lako! Nije lako, zato što se pomešala radost i tuga, seta i ponos, osmeh i po koja suza.

Hoćete li savet jednog od onih koji će iduće godine izbrojati 60 godina od onog trenutka kada su izašli zauvek iz naše nezaboravne škole?

Poruka nas, osedelih, pogurenih - živite, ljudi. Radujte se, ali poštujte, volite, budite dobri prema svima, tragajte za putevima do uspeha i tim putem čuvajte sve svoje i sve ono što su vam dali da budete ljudi.

Života je uvek malo. Mi se polako, strepeći od svake nove brojke, spremamo za večnost. Svesni da je život neminovna surova tvorevina koju morate čuvati, jer samo od vas zavisi kako ćete!

Nema slučajnosti.

Ima mira, spokojstva, istine, pravde, dostojanstva, poštovanja.

Bez toga nema ni života, ni ljudi!

Srećno, generacijo, vidimo se – neka dâ Bog – poslednjeg vikenda u maju. 

Na šezdesetu. Nije mnogo!

Hoćemo još!