Sa Vukicom, našom školskom, Colino IV³ pirotske Gimnazije, trebalo je pre neki dan da posetimo našeg Baneta.

Otišla je sama, nisam bio u Pirotu. Juče je došla u Redakciju.

Naš Bane nije dobro. Pokazala mi je dve slike sa jednog od poslednjih susreta genracije.

Kada se danas, šetao sam Kejom, javio Stolac (IV⁵, Banetovo odeljenje), nisam čekao da kaže.

"Da li Bane?!"

Umro je još jedan iz generacije pirotske Gimnazije. Odeljenje IV⁴, naš razredni Aleksov.

Bili smo nerazdvojni. Četvorica iz prve klupe. Bane, Mika Nejko, Cecko i ja do prozora.

Baneta i mene vezivali su i roditelji, čika Sava i Paun igrali su fudbal.

Kada bih ponekada otišao kod Baneta u Tijabaru, tamo negde beše kod Crkve, da pišemo domaći iz matematike, čika Sava bi nam dugo pričao o Omladincu, Pobedi, ratu, Bugarima.

Od nas četvorice, Bane je nekako bio najmirniji, tih, razložan, svaka mu je bila oprezna.

Igrao je krilo za naše odeljenje u rukometu. Kada bismo igrali sa IV⁵, Saša Skobalj, Ćira, Pariz, Stolac, u onom žaru borbe i nervoze su se koškali, a bata Banča je bio jedini miran. Čak bi i Mika Nejko kao golman često reagovao.

Svako je otišao svojim životnim ciljevima.

Viđali smo se na susretima generacije i znali da provedemo sate i sate zajedno.

Posle fakulteta Bane je, da li beše zajedno sa pokojnim, takođe divnim čovekom, Ljubom Vitanovićem radio u Poletu, a zatim u Dunavu.

Viđali smo se sva trojica često u Ljubinoj kancelariji.

Kad čovek ode u penziju, a život mu kao Banetov, živi još mirnije. Vinograd, porodica, braća.

On i Beba bili su jedan divan tim mirnih, staloženih, prijatnih ljudi.

Kada je Bebi zdravlje postojalo sve gore, Bane je život sveo na sobu, Bebin krevet.

Briga! Baš onakav kakav je uvek bio. Tih, plemenit...

Poslednji put smo se sreli pre neku godinu na susretu "školskih"!

Jednom ili dva puta telefonom:

"Šo" čitam, boriš se! Stani, uvek si žurio. Neće ljudi da ti zahvale...

I Bane je odžurio! Otišao je baš onako kako je i živeo. 

Uz Bebu dok je mogao, a onda, nestala je i snaga i misao, kapci su padali.

Bio je to Bane onog dana kada ga je Vukica iz Colinog odeljenja poslednji put videla.

Putuj, moj druže školski.

Nismo verovali da to život zaista može da nam uradi.

A tako smo bili vedri, iskreni...

Sudbina će nas ponovo nekada okupiti zajedno! Samo tu ne možemo ništa.

Branislav Jovanović će biti sahranjen u nedelju, 20. septembra u 13 sati na Starom Pazarskom groblju.