VITEŠKIM PUTEM U ZABORAV

Uvod

Da li znate gde se odigrala najveća bitka na prostoru Srbije posle Kosova?
Tu, u Ponišavlju — na starom putu preko Ploče, u ataru Tamnjanice.
Ali, da li znamo gde se danas nalazi spomen-znamenje koje podseća na tu pobedu, na žrtve i veru što je oblikovala srpsku istoriju?
Ne znamo — jer ga, nažalost, nema.
Na mestu gde je nekada vođen boj, preko koga je do 1964. godine prolazio međunarodni magistralni put, danas nema nikakvog obeležja koje bi prolazniku skrenulo pažnju da se tu odigrala najveća bitka posle Kosovske — Kunovička bitka.
Ali, istorija zna i drugi naziv: Boj na Tamnjanici, jer je težište bitke bilo upravo u tamnjaničkom ataru.

O kakvoj je bici reč

Posle pada Smedereva 1439. godine i turskog opsedanja Beograda, hrišćanske zemlje postale su svesne da je njihova bezbednost krajnje ugrožena. Na saboru u Budimu, krajem februara 1443. godine, doneta je odluka o organizovanom otporu Osmanlijama.
Vojsku, sastavljenu od poljskih, ugarskih i najvećim delom srpskih snaga, predvodili su despot Đurađ Branković, ugarski plemić Janko Hunjadi i kralj Vladislav III Jagjelo. Tokom leta 1443. vojska je krenula ka Beogradu, u novembru pobedila kod Niša, u decembru osvojila Sofiju i prodrla do klisura Srednje gore.
Međutim, surova zima i teško snabdevanje primorali su hrišćane na povlačenje. U to vreme sultan Murat II krenuo je sa snažnom vojskom prema Sofiji, a hrišćanska vojska se preko Pirota povlačila ka Nišu. Kada je kralj Vladislav stigao u Pirot, Murat je već bio u Sofiji. Despot Đurađ ostao je u zaštitnici pozadine i već 2. januara 1444. godine bio uvučen u ozbiljnu borbu na Crvenoj reci.

Gde se bitka odigrala

Shvativši ozbiljnost situacije, Vladislav i Hunjadi, koji su već prošli Kunovičku klisuru, ostavljaju pešadiju i vraćaju se u pomoć despotu Đurađu.
Od gornjeg dela Kunovičke klisure, preko platoa Ploče u ataru Tamnjanice, pa sve do današnje železničke stanice Crvena Reka, u božićnoj noći 1444. godine razvila se teška i beskompromisna borba na život i smrt. Pod mesečinom i snegom, sabljama i mačem, odjeknula je jedna od poslednjih velikih pobeda srpskog srednjovekovnog oružja.
U porazu sultanove vojske poginulo je više hiljada Turaka. Zarobljeni su Mahmud-Čelebija — brat velikog vezira i šurak samog sultana — kao i Kazim-paša i više turskih vojnih starešina. Osvojen je bogat ratni plen. Za oslobođenje turskog velikaša Karam-bega Murat je dao otkup od 1500 zlatnika.

Epilog bitke

Oduševljen blistavom pobedom, kralj Vladislav je već na bojištu najhrabrije ratnike proizveo u vitezove. Ali surova zima nije dozvolila da se iskoriste prednosti pobede, pa ni osvojeni plen.
Turski vojnici i velikodostojnici sahranjeni su u ataru Tamnjanice, a belezi i turbe jednog sultanovog rođaka postojali su sve do oslobođenja ovih krajeva 1877. godine.

Glasovi kamena i vode

I danas, u božićnim noćima, po blagim bregovima iznad Tamnjanice, iznad suvomrazice i rasutog snega, čuju se — kažu starci — topot konja, zveket oružja i prigušeni pokliči. Kao da mesečina doziva senke iz davnine.
To su duše ratnika i vitezova koje vape da ne budu zaboravljene. Jer, ako sećanje na njih iščezne, nestaćemo i mi koji smo potomci njihovog podviga.
Sećanje čuvaju samo imena predela koja nemo vrište već više od pet vekova. Tako u središtu bojišta stoji toponim Klepalo. Tu su do skora postojale zidine „Latinske crkve svete Petke“, u čijim razvalinama su nalazili stari novci i predmeti iz srednjeg veka.
Na temeljima starije, verovatno vizantijske crkve, postojao je srpski manastir. Posle Kunovičke bitke mogao je dobiti na značaju, jer su se u njegovoj blizini sahranjivali izginuli srpski ratnici. Turci su takođe sahranjivani na bojištu, na pristojnoj udaljenosti.
Naziv Klepalo potiče od manastirske sprave — drvene daske u koju se udaralo čekićem, proizvodeći zvuk kojim se pozivalo na molitvu i sabranje bratstva.
Ali, danas, uzalud kamen i voda dozivaju. Srušena je čak i česma na mestu boja, a izvor je uništen — kao da i poslednji glas vremena traži zaborav.

Inicijativa za obeležavanje bitke

Godišnjice prolaze, jubileji se nižu, a niko se ne priseća nečeg što je ravno Kosovskom boju. Navikli smo da slavimo poraze, a zaboravljamo pobede.
Kunovička bitka je sveta stranica srpske istorije — pobeda u kojoj je srpski vitez ponovo podigao mač svetlosti.
Ipak, nijedna institucija u Srbiji, ni državna ni lokalna, do sada nije pokrenula inicijativu za njeno obeležavanje. Ćute i ustanove koje su plaćene da čuvaju nacionalno pamćenje. Sve je ostalo na nivou javne reči i kulturne sugestije, bez zvanične realizacije.
A nije potrebno mnogo — dovoljno je jedno obeležje, jedan kamen i jedna reč.
Da se junaci vrate iz zaborava.

Istorijska senka i reč svedoka

Janičar Konstantin Mihajlović iz Ostrovice, savremenik despota Đurđa i vojnik u turskoj vojsci, kasnije je zapisao:
„Neće nestati sećanje na one koji su se s verom borili, jer njihovo ime živi u zemlji koju su branili.“
Neka te reči budu zaveštanje za naše vreme — da sećanjem obnovimo čast i oživimo mesto gde je, pod Pločom, zablistao poslednji plamen srpskog viteštva.