I šta sada?

Dok gradonačelnik Vladan Vasić i njegovi gledaju u štopericu i kalendar, čekajući istorijski trenutak kada će se prvi srećnici spustiti niz tobogan, vreme neumitno teče.

Rok za završetak radova, piše na onoj tabli – 17. avgust.

Dok ovo pišem, utorak je, 18. avgust – 13.24! Tako će naš grad biti konačno još lepši za život.

Dok se čeka svečarenje, mada, možda i tobogan smeste u program proslave Slave grada, da bude još punije, svi će "džumle" hitati na bazen da ovekoveče dodatak, "amandman" velikoj investiciji od pola milijarde, nazovi akva-park, tačnije tobogan visok skoro 15 metara.

Za to vreme, sezona lova na bodove, na afirmaciju malaksalog pirotskog ekipnog sporta je počela.

Tri kluba koje sam tipovao, nekako prećutno krenula su u takmičenje, odnosno u pripreme, bez da se neko oglasio iz Gradske kuće da nam kaže neku "blagu" reč i probudi nadu da će najaviti, ne obećati vrednoj radničkoj klasi i nezaposlenima da će imati priliku da gledaju ono što čekaju dugo vreme, a to je učešće naših timova u rangovima koje zaslužujemo.

O Radničkom znamo samo ono što vidimo kada odemo na Stadion. Obično je to tokom nedelje kada su treninzi.

 Ništa drugo.

Prvenstvo je počelo. Mladi momci Ivice Momčilovića, predvođeni Vukanom i Gajom, u odsustvu Denisa Ristova, "izginuli" su na starom Stadionu podno Kraljevice i pokazali da mogu, ili da će nastojati da i dalje pobeđuju!

Sve ostalo je isto.

Čak nisam video ni nove majice za trening, a kamoli nove dresove, kakve je dobio i novi srpskoligaš iz Malošišta.

Rekonstrukcija Gradskog stadiona nije napredovala. I dalje je na 23. mestu velikih investicija, kako mi Miloš Colić jednom reče.

Odzvanja mi u ušima šta mi sve rekoše moji poznanici iz klubova koji su igrali trening utakmice ovde i koji su me onako direktno pitali:

Kako je moguće, sve kao pre deset i više godina?

I dok Klub iz Naselja kod Niša čeka reflektore, ovde kod nas Ivča i pomoćnik pokušavaju da uljude glavni teren, da spasu "Jedinstvo", a "kavez" će očigledno biti prudište za čavke i pogodan teren za "krtičin ples"!

Dakle, i dalje je isto. Radnički su Moca, Toti i Džuna, fizio Miloš, ekonom Cvetković i ova omladina, na čelu sa pirotskim legendama!

Ova prva pobeda, video sam je kao zdrav inat, ogromnu želju i spremnost da sportski "krvare", kako bi dokazali da mogu ili da će tek moći.

Pre neki dan, tamo gde su navikli i gde ih je Pansa svakog leta okupljao, krenule su rukometašice.

Da muka bude veća, Anita Čampa se izgleda pakuje, smatra da joj sve to postaje teret više, a ciljevi se ne ostvaruju. Drinićka je otišla ranije. Da li će i Ika prestati, skoro da je verovatno.

Otišla je jedna Nišlijka, a ostala druga. Tu su, kao i u Radničkom dečica, predvođena Ivom koja bi, bar za sada, trebalo da bude jedino dete koje je najavilo ozbiljnu karijeru.

Dakle i ovoga puta, ako se želi da se preskoči onaj famozni baraž, neophodne su još 3-4 rukometašice i bolji budžet s obzirom da u Rukometnom savezu, planiraju neko spajanje liga i veći broj ekipa.

Ako se ne probude ovi iza debelih zavesa i ne odluče da konačno ženski rukomet ponovo bude značajan pirotski sport, bojim se da će čak biti isto. Čujem i drugi zasukali rukave, hoće Prvu ligu!

I konačno – basket!

Ovi su se ispozahvaljivali "čelniku", divili mu se sve vreme Skupštine sa istim ljudima i dali mu odvezane ruke (ha-ha) da pravi novi tim.

A, počeo je da ga pravi tako što je najpre Dika shvatio da ovde nema napred i otišao.

Potom, što je pokazalo koliko čelnik ili ništa ne zna, ili ne sme da kuka kod Njega, dozvolio je da se legendarna "dvojka" - Dule i Džoni - rasturi.

Bili su više od pola tima.

Džoni ide u Niš! Ako je trebalo odvojiti još neki dinar, moralo je, jer Džoni i Dule, to je najbolje u ovoj Ligi.

A sada, bez Đoneta i Dike, šta li će ostati?

Tu je naravno Dušan Filipović, Borko mi jednom reče da ostaje, tu je i Miloš, naš pirotski zet, neće nigde i da ne nabrajam dalje.

I dok će Radnički sve po starom, igrati i živeti na istom mestu kao i do sada, iza ruine od Hotela Stadion!

Namernicima kojima po dolasku izaziva jezu i žal za vremenom kada je ovde, u Senjaku, najlepšem delu ovog grada, sve ovo bilo za primer.

 Eto, i ovo rekoh!

Dosta je što nekoliko desetina nas i ja i dalje misli, nada se i očekuje, da će sve biti kao nekada!

Košarka, jaka liga, KLS recimo, Radnički i ŽRK Prva liga. San ili realna java?

Jedina dobra stvar u svemu je da se menja parket, da se Hala kreči spolja i iznutra, da će se boje terena promeniti.

I naravno, na Stadion niko ne sme da uđe. Boje se istine!

A i šta će, kada je tobogan u komšiluku. Mi naivni se i dalje samo nadamo...

* Foto: ChatGPT