U daljini se videla ogromna planina, stena, brdo, ne znam šta. Kako smo se približavali, bila je sve višlja, a ona vertikalna linija po sredini je postajala široki usek iz kojeg je tekla brza i bistra  reka. A onda nas je put uveo u uski, valjda hodnik, sa dve strane oivičen visokim zidinama od stena. Kao da su bile nožem odsečane, a vrhove nismo mogli da vidimo ma koliko se savijali uz
prozore. I odjednom je postalo hladnije. 

-Kanjon Jerme, rekao je deka, koji je i organizovao ovaj izlet. Kanjon znači da je taj prosek izdubila ova rečica i da su stranice skoro vertikalne, definitivno najlepši u zemlji, a možda i na svetu.

Tuneli, strme stene po kojima je ipak raslo drveće, voda, nagla svežina nakon vrućeg putovanja, a o kanjonima tada nismo ništa znali. Bilo je to pre skoro četri godine, tako da smo  mogli da se u dekin auto potrpamo nas šestoro, sada može samo četvoro. Porasli ljudi. 

Kasnije se sve proširilo i put nas je vodio kroz jednu dolinu okruženu brdima i šumama, gde smo se zaustavili, i preko mostića stigli do manastira Poganovo. Sada znam da je to manastir Sveti Jovan Zlatousti, ali bez obzira na ime to je bilo nešto najlepše što sam video, ustvari šta smo videli. Zid, kapija, prelepa crkvica, unutra bogato oslikana freskama, dom za monahinje, dvorište puno cveća i drveća, bunar, hladovina; kao da više nije leto i vruć julski dan. 

U to vreme nismo shvatali šta to znači vek i koliko je manastir zaista star, samo smo uživali u freskama, bojama, mirisima, tišini i svežini. Bilo je predivno. Želim da ga što pre ponovo posetimo. 

Nakon kraćeg putovanja, između visokih brda i šuma u daljini smo videli neku strmu visoku stenu, obraslu zelenilom i još jednu dolinu. Stigli smo na kupanje. Prvo smo pri ulasku videli bazen, ustvari dva, betonske tribine širokih sedišta za sunčanje, a onda iznad njih neku jezovitu zgradurinu, samo neki trošan beton, bez prozora, bez ičega. Strašno.

-Da li je to nekad pala bomba, upita Đole.

-Ne sine, ovo je bio hotel “Mir”, poče tata, i zaista je bio prelep za ono vreme, jer je ovo vazdušna banja, ali sa lekovitom vodom takođe. Tu sam dolazio nekoliko puta početkom devedesetih da se vidim sa jednim upravnikom koji je imao bogatu kolekciju slika pećina koje se nalaze u okolini.

-Pa, zašto je sada takav, nastavi Đole, da li ga to ruše da podignu veći i bolji.

-Ne sine. Pre mnogo godina ga je kupila neka bitanga i sve očerupala, ostavila je samo beton.

-Svinja, majmun...treba zvati policiju...povikasmo svi uglas.

Izgubili smo pojam o vremenu i tata i mama su na jedovite jade uspeli da nas izvuku iz bazena. Usput smo stali u onoj dolinici gde se nalazi manastir, a deda nas je častio ručkom u kafani koja se skrivala ispod strme, visoke i guste šume. Tu nam je sada bilo hladno. Malo smo se obukli, ručali i krenuli kući.

Tek kada smo stigli, shvatili smo šta znači predugo biti na suncu jednog julskog dana, na planinskom suncu Zvonačke banje. Bili smo crveni kao rakovi, i već su počeli da nam iskaču plikovi. Mama nas je mazala nekim kremama, kiselim mlekom, ali to ništa nije pomoglo.

Najviše su izgoreli tata i Đole, a nekoliko Đoletovih plikova se spojilo u jedan ogromni. Vodili smo ga lekaru, i nije bilo neke pomoći. Moralo je samo da prođe. Još se sećam bolnih opekotina i Đoletovog plika. Predivnog manastira, neverovatnog kanjona,
vode i vazduha Zvonačke banje. Ali, s vremena na vreme na fejsbuku ugledam sliku onog hotela koju postavljaju ogorčeni ljudi. I nije mi jasno: kako neko može da bude toliko gramziv, i umesto da unapredi hotel, on ga očerupa kao pustinjska oluja. I kako nema drugih, odnosno neke vlasti koja bi ponovo obnovila banju.

Strašno. I još gore; kada smo sledećeg leta  isplanirali kupanje u banji tatin prijatelj nam je rekao da je neko uništio bazen i napunio ga đubretom. Možda sam još mali, ali da pitam vas odrasle: da li biste mi odgovorili da ste zaista takvi. I da je takav svet koji ste izgradili i gradite za nas. Ako je tako, molim vas, nemojte više.

Nemojte.

15. septembar 2020. godine
Gabriel Icić