Ne mogu da vam objasnim šta minuli dan i noć znače za nas ovde, a da se ne vratim godinama koje su joj prethodile. Godinama u kojima smo se borili da sačuvamo ono što je stvarano gotovo čitav svoj život. Dostojanstvo, porodice, Redakciju i Ani Pres.
Postoje borbe koje se vode pred očima javnosti, ali postoje i one druge. One koje čovek vodi kada se ugase svetla, kada ostane sam sa svojim mislima i kada više nema kome da kaže koliko ga boli.
Suze nisu imale publiku, strahovi nisu imali naslovne strane. Besane noći nisu se videle na fotografijama. A, svako jutro donosilo je isto pitanje: koliko još možemo?
Hteli smo samo da radimo svoj posao.
Da pitamo ono što drugi neće, objavimo ono što smatramo važnim. Da vlast ne bude nedodirljiva, a građanin nemoćan. Da Pirot bude grad u kojem se ne moraš plašiti zato što si to izgovorio. Da zbog toga nekome postanemo neprijatelji.

A onda je došla ova noć!
Noć u kojoj smo, gledajući ono što smo doživeli kao pobedu, osetili da se nešto veliko pomera. Ne samo u politici. U ljudima! U njihovim očima. U načinu na koji se uspravljaju posle dugog ćutanja.
Osetili smo da strah nije večan. Da moć nije isto što i nepobedivost i da ljudi, kada odluče da više ne mogu i ne žele da žive po starom, mogu da iznenade i one koji su bili uvereni da sve drže u svojim rukama.
Otišao je AV, pomislili smo, gledajući tu promenu kao simbol kraja jednog vremena. Onda smo pomislili na Pirot. Na naš grad. Na sve ono što smo godinama preživljavali, sve što je ostalo neizgovoreno, na pitanja na koja još čekamo odgovore.
I na Vladana Vasića.
Želim da verujem da je došlo vreme da se i u Pirotu nešto promeni. Da prestane osećaj da je jedan čovek jači od čitavog grada. Da se otvore pitanja odgovornosti, javnog novca, slobode medija i odnosa prema ljudima koji ne pristaju na poslušnost.
Ne želimo osvetu - želimo pravdu.
Ne želimo da neko prođe kroz ono kroz šta smo mi prolazili. Ne želimo da ičija porodica strepi zbog njegovog posla. Da se bilo koji novinar pita hoće li zbog teksta izgubiti mogućnost da prehrani svoje najbliže...
Želimo grad u kojem niko neće morati da prolazi kroz takav pakao da bi dokazao da ima pravo na svoje mišljenje!
Želimo Pirot u kojem će se znati da funkcija nije vlasništvo, da javni novac nije ničija privatna kasa i da se građanima duguju odgovori.
Želimo da Sarlah, Nišava, naš ćilim, Radnički... kultura i sloboda medija budu deo iste priče o gradu koji poštuje sebe.
Pirot nije samo asfalt. Pirot nisu samo skupe investicije i svečana otvaranja. Pirot su ljudi. Njihova nada, dostojanstvo i - konačno - budućnost!
Neću ti pripisivati svaku pojedinačnu odluku, niti tvrditi da si lično odgovoran za svaki postupak, ali ti ne mogu dozvoliti da se praviš da ne znaš u kakvom položaju se nalazi jedini otvoreni medij u gradu kojim upravljaš toliko dugo.
Ovo je priča o tome šta se događa kada medij pokušava da opstane u sredini u kojoj vlast ima moć da utiče na uslove njegovog rada.
Zato te pitamo: da li si ikada zastao da razmisliš o posledicama takve politike? Da li si se zapitao koliko je ljudskih sudbina prošlo kroz tvoju kancelariju, koliko je ljudi izgubilo nadu da se u ovom gradu nešto može promeniti?
Dugo si na vlasti. Predugo da bi danas mogao da kažeš da nisi imao vremena da nešto promeniš.
Dosta je!
Od 2003. godine si u fotelji. Više od dve decenije! Dovoljno dugo da pokažeš šta umeš, šta možeš i kakav Pirot želiš da ostaviš iza sebe. Danas ti poručujem ono što sam predugo nosio u sebi.
Ustani! Ako imaš snage, uspravi se makar jednom i idi!

Izgubili ste ti i tvoja politička družina u Pirotu. Narod vam je rekao da je dosta. Građani su pokazali da nijedna vlast nije večna i da nijedna fotelja ne može biti važnija od volje naroda.
Pirotu su potrebni novi ljudi, nova energija i vlast koja će razumeti da grad pripada građanima, a ne političkim strankama i njihovim funkcionerima.
Ja sam svoje godine dao novinarstvu. Svoje ime, energiju i nadu ugradio sam u Pirot i ANI PRESS. Neću dozvoliti da se sve to završi u tišini.
Nastaviću da govorim, pišem i svedočim.
Zbog sebe, svoje porodice, zbog ljudi sa kojima radim i zbog građana koji zaslužuju istinu! Takođe, zbog svih onih koji su poverovali da se ništa ne može promeniti.
Može! Dosta je!

* Tekst: Nenad Paunović

* Foto: ChatGPT