Od drevne vatre do održive budućnosti Ponišavlja: Inženjerski i ekološki zapisi

Ovaj drugi deo prikaza radova prof. dr Dragana Mitića ne predstavlja nikakav tematski rez niti odstupanje u odnosu na književne i kulturne horizonte o kojima je bilo reči u prvom delu. Živeći i radeći u Švajcarskoj, u kantonu Nešatel — sredini koja je prepoznatljiva po tome što sve planira decenijama unapred i neprestano radi na unapređenju svoje životne sredine — još jasnije se uviđa kolika je vrednost integrativnog znanja, širine i celovitog sagledavanja stvari.

Profesor Mitić u svom opusu deluje upravo u tom duhu. On ne prelazi sa jedne naučne ravni na drugu, niti napušta humanistiku da bi prešao na tehniku; njegov pristup je od samog početka celovit. Profesor temama Ponišavlja prilazi istovremeno iz ugla inženjerske egzaktnosti i dubokog humanističkog razumevanja. Primena „logike materijala“ na arheološke artefakte, tumačenje ekološke memorije Belopalanačkog vrela i čitanje drevne tehnološke istorije kroz mikrotoponime, izraz su tog jedinstvenog inženjersko-profesorskog pogleda.

Ono što u njegovom radu najviše zadivljuje jeste to što se ne zaustavlja na analizi i opisu stanja. Poput ozbiljnih evropskih sistema koji gledaju decenijama unapred, profesor Mitić hrabro nudi konkretna, praktična i vizionarska rešenja za zaštitu i razvoj svog kraja. Pred nama je tekst koji dokazuje da zavičajna baština Ponišavlja nije rasparčana prošlost, već živa celina, naučno utemeljena istina i stvaralačka snaga za održivu budućnost Bele Palanke.

I Istorijsko-arheološko nasleđe i razvojni potencijal: Rušenje helenocentričnih dogmi

Shodno tome, jedna od najsnažnijih linija u profesorovom opusu jeste hrabro preispitivanje i revizija ustaljenih naučnih autoriteta koji su sve vredne artefakte sa Balkana po automatizmu podvodili pod grčki uticaj. Profesor Mitić primenjuje inženjersku logiku i dokazuje da Ponišavlje i istočna Srbija nisu bili kulturna provincija, već kolevka Prve (bakarne) i Druge (gvozdene) industrijske revolucije čovečanstva.

Balkanski koreni svetske tehnologije: Oslanjajući se na nepobitne dokaze sa lokaliteta Rudna Glava, Pločnik i Belovode, autor podseća da je pre 7.500 godina na našem tlu upaljena prva industrijska vatra na planeti. U skladu sa tom tehnološkom superiornošću, gvozdeno doba Evrope takođe je otpočelo na Balkanu, što neumoljivo dokazuje brnjička kultura na Hisaru i tehnološko čudo Turovićeve igle (XIV vek p.n.e.) sa 98,8% čistog gvožđa, čija naprednost uveliko prethodi antičkim civilizacijama.

Inženjersko čitanje „Kovača iz Vraništa“: Nadovezujući se na ove tehničke parametre i analizirajući bronzanu figurinu staru 3.000 godina, profesor logikom materijala dovodi u pitanje tvrdnju Narodnog muzeja Srbije da je ona rađena „livenjem i iskucavanjem “. Bronza je tvrd i krt materijal nemoguć za iskucavanje; Kovač je unikatno remek-delo izvedeno metodom izgubljenog voska . U opisu ovog procesa profesorov stil dostiže vrhunac liričnosti: vosak (prolaznost) mora nestati i biti žrtvovan u glinenom kalupu da bi bronza (trajnost) sačuvala oblik za večnost . To je autohtoni, balkanski Homo Faber, stilska srodnica vinčanskog „Mislioca iz Hamangija“ i daleka preteča moderne skulpture Henrija Mura.

 Kult Tračkog konjanika: Uporedo sa ovom tvoračkom, kovačkom snagom, otkriće mermerne ikone Tračkog konjanika u Laništu (Ljubin kladenac), uz paralelne nalaze na lokalitetima Straža i Ragodeš, svedoči o dubokom, autohtonom predrimskom kultu ovog regiona . Ovaj jahač bez sedla i uzda, gde su čovek i životinja stopljeni u jedno biće, predstavlja suživot snage (konj) i smisla (konjanik). Taj starobalkanski mit o Herosu i Jatrosu uspešno je preživeo epohe, transformišući se u hrišćanskog Svetog Đorđa i epskog Kraljevića Marku.

II Prirodni potencijal Bele Palanke: Prostor koji pamti i opominje

Iz ovakvog književnog i poetskog poimanja sveta prirodno proističe i profesorov odnos prema samoj geografiji i ekologiji. Priroda u delu profesora Mitića nikada nije neutralna kulisa; ona je ekološki krik, živi organizam i aktivni sudeonik u ljudskoj sudbini koji poseduje sopstvenu memoriju.

Ekološki udes Belopalanačkog vrela: Najbolji primer za to jeste esej o Vrelu, koji funkcioniše kao vrhunska lekcija o kulturnom gestu koji traži „meru“. Profesor s svedoči o tome kako je gruba tehnička eksploatacija, izgradnja neadekvatne mašinske hale i ograđivanje, potpuno razorila prirodni i kulturni ambijent koji je nekada opisivao Jovan Cvijić. Sa uništavanjem autohtone riblje vrste (gagice) i endemskog bilja, nepovratno je nestao i društveni život — maturski snimci, susreti na mostu, staze sećanja. Vrelo je ostalo fizički prisutno, ali je kulturno osiromašeno.

Jezik kojim zemlja pamti metal (toponimija): Slično ovom pejzažnom pamćenju, etimološka mapa Srednjeg Ponišavlja koju je autor iscrtao predstavlja fascinantan arheološki rečnik urezan u mikrotoponime koji povezuju prirodu i pradavni rad: Vranište (mesto čađavog pamćenja vatre i ćumurana), Crnoklište (nazvano po crnom kalu — vatrostalnoj glini), Osmakovo (gde je voda pokretala samokove — masivne mehaničke čekiće) i Sinjac (ime koje čuva sećanje na mitski, svetloplavi i zeleni plamen koji je noću svetleo dok su pradavni magovi iz kamena topili rudu).

Zaključak: Baština kao resurs i vizija za buduće naraštaje

U krajnjem ishodu, svi ovi tokovi — prirodni, istorijski i duhovni — slivaju se u jedinstvenu kritičku tačku. Iz perspektive prevodioca koji svakodnevno posreduje između kultura, opus profesora Mitića otkriva, osvetljava i zaokružuje istinu o ovom regionu. Naša najdublja istorija — poput monumentalne ranohrišćanske bazilike iz doba Svetog Nikete otkrivene pre izgradnje Koridora 10 — leži bukvalno zatrpana ispod naših točkova. Profesor Mitić se argumentovano suprotstavlja administrativnoj pasivnosti, analizirajući Plan razvoja opštine (2021–2028), koji definiše kao „plan bez vremena, bez nosilaca i bez obaveze“, upozoravajući da bledi pokušaji brendiranja bez tržišne strategije predstavljaju samo „folklorizaciju siromaštva“, a ne održivi razvoj.

Nasuprot praznim administrativnim papirima i ravnodušnosti, profesor Mitić u svom radu nudi konkretna, praktična i održiva rešenja:

1. Formiranje identitetskog stožera Remezijane:Dovršetak arheoloških istraživanja bazilike, dostojna rekonstrukcija njene oltarske apside, postavljanje replike Evansove posvetne ploče dostupne dodiru građana i podizanje dostojnog spomenika Svetom Niketi na prostoru nekadašnjeg foruma.
2. Oživljavanje kroz interaktivnu interpretaciju: Pokretanje interaktivne digitalne izložbe posvećene Svetom Niketi, sa 3D vizuelizacijom antičke Remezijane i audio-prezentacijom himne Te Deum kroz vekove, spajajući prastaro nasleđe sa savremenim čovekom.
3. Ekološki park vode „Banjica“:Uvođenje stroge zaštitne zone i zabrana bilo kakve industrijske komercijalizacije i bušenja izvora Banjice, kako bi se sprečilo njeno presušivanje. Umesto eksploatacije, nudi se vizija revitalizacije i pretvaranja zapuštene površine pored sportskog centra u oplemenjenu parkovsku oazu sa stazama, akvatičnom vegetacijom i jezercima za mrest karaša, stvarajući edukativni akva-park gde ćemo vodu poštovati, a ne samo trošiti.

Ove vizionarske ekološke i kulturne smernice nisu puki povratak u prošlost, već direktan i snažan poziv na buđenje. Savremena arheogenetska istraživanja (poput studija časopisa Cell i Instituta „Maks Plank“) dokazuju da današnje stanovništvo baštini direktan genetski kontinuitet sa starobalkanskim zajednicama. Mi smo potomci ljudi koji su svetu podarili eru čelika, bakra i temelje hrišćanske duhovnosti.

Ako su naši preci iz gline, vatre i voska izvlačili večnost, naša deca moraju shvatiti da kreativnost i inženjerski gen nisu uvezeni na Balkan, već su tu rođeni. Upravo u tome leži ona velika kosmička istina o feniksu i jajetu koju profesor Mitić daruje našem narodu: mrak zaborava i ekonomske stagnacije nije konačan. Iz tog pepela i tišine, kroz znanje, svest i preuzimanje odgovornosti, uvek se iznova rađa novi svet. Profesor nam je vratio pravo na pamćenje i pokazao da baština nije teret prošlosti, već pogonsko gorivo za budućnost. Na novim generacijama je da prekinu tišinu, sruše zid ravnodušnosti i ovaj ognjeni civilizacijski plamen pretvore u stvaralačku snagu koja će Belu Palanku od mesta sa kojeg se odlazi preobraziti u ponosno ognjište na koje se sa radošću vraća.

*Mirjana Prokić