Mitsko Vrelo

Ima jedno mesto u korubini Nišave, koju zovu Vilinom rekom, gde su, po predanju, vile preživele milenijume. Do skora su tu one bivale zajedno sa ljudima i svojom lepotom i čarima činile život lepšim, produhovljenijim, plemenitijim. Ali na kraju se desilo nešto ružno – uništeno je poslednje stanište vila i one su nestale.

Postojao je egzotični bazen, sa jedne strane omeđen stolovnom masivnom stenom, kamenim zelenim zidom dekorisanim onako kako samo majka priroda to može da uradi. Vertikalne strane stene su prekrivene zelenkasto- plavom-i crvenkastom mahovinom. Iz jedva vidljivih pukotina, još manje vidljivim kandžama zakvačile se za njih tanke loze bršljana, zaostale tu još od vremena kada su vile Viline reke tu negovale malog boga Dionisa. Sa onim tamno zelenim listovima prošaranim svetlo zelenim venama ta mitska loza predstavlja sletište za vodomare što im je tu dom. Između njih, tu i tamo, bogati bokori slatke paprati obesili svoje duge listove ka vodi u nameri da je dodirnu. Sav taj božanski dekor dopunjuju mali grmovi nekog sitoplavog cveta.

Srce mističnog vrelskog vira kao da bije iz same stene. Na površini vode je vidljiv pečurkasti oblik vrha vrulje koja tu izbija nemo, bezglasno, a opet tako uporno i danju i noću, godinama, milenijumima. I odatle, od mlaza vrulje pa ka prelivu gornjeg vrelskog jezerceta i vadi, što vodi ka vodenici, zaselile se vodene vile. Videle su se njihove zelene kose sakrivene u dugim, vijugavim, uvek zelenim, stabljikama sa njima svojstvenim mirisom kada se otkinu ili provire nad ogledalom vode. Zauzele su gornji bazen, jezerce, i ceo kanal do vodenice, neme, lepe. Po negde su izbacile na površinu svoje lišće kako bi tu sletali vodomari, male ptice živih žutih, crvenih i zelenih boja perja, plavi i raznobojni vilini konjici i vasceli mikro svet vilinskog raja. A dole, među bujnom vilinskom kosom pa sve do tla u koje se ona ukorenila, podvodni svet pegave gagice, endemične ribice koja neumorno neguje i čisti zelene vlasi. Živahne, vidljive sad tu sad onamo, predstavljaju radost oku i okrepljenje duši što se druži sa njima.

Iz gornjeg jezerceta govorili su mir i svevečnost dok su se nad njega spuštale duge vitke grane žalosne vrbe i tu i tamo dodirivale površinu vode. Čuo se samo žubor sa preliva kojim se višak vode iz gornjeg jezerceta slivao u donje. Odatle se vrelska reka, najkraća na svetu, duga samo 2 do 3 metra provlači ispod keja i uvire u Koritničku reku.

Vrelo, mesto života

Iznad ovog egzotičnog bazena, u kome je kucalo srce Vrela, postojao je most što spajaše ugostiteljski objekat i njegovu veliku terasu s desnom obalom jezera nad kojem je kasnije prof- Petrović, Jova Deda, otkrio vrelsku pećinu. Mostić je bio oltar palanačke mladeži. Tu su gimnazijalci dolazili na završni čas pred maturu. Preko njega je prelazila mladost, prenosila se nadanja, ambicije, vera u budućnost. Tu je pravljen poslednji zajednički grupni snimak maturanata i odatle se odlazilo u svet. Za neke će to biti i poslednji zagrljaj sa vodenim vilama, jer se nikada nisu vratili. Tu su se u senovitom sumraku šaputale najtajnije tajne zaljubljenih, i overavale pred vodenim vilama zakletve. Preko mostića su trčkarala deca, istraživala podvodni svet, tražila gagice, dok su im roditelji i rođaci sedeli nakon nedeljnog ručka u vrelskom objektu.

Eto tako je izgledalo poslednje stanište vodenih vila u srednjem Ponišavlju.

Bilo je to mesto gde je voda menjala kamen, ali je najednom, skoro preko noći, postalo mesto koje su promenili ljudi. I to na gore.

Vreme promena

Vilin dom je zatvoren i stavljen iza ograde, odvojen je od ljudi. Omeđen je žicom. Na vadi za vodenicu je nasipan kamion rečnog šljunka kako bi sprečio oticanje vode za vodenicu. Srušen je most preko Vilinog vira. Tamo ispod vrelske pećine je podignut objekat za mašinsku, pumpnu stanicu, na mestu gde su ljudi, mladost, bogovi i vile kovali budućnost, na mestu koje tome nije bilo namenjeno. Ugostiteljski objekat je zatvoren. Na vodenicu i most iz minulih vremena je stavljen natpis da je to turistiko znamenje, a ni vodenica ni most nemaju vode. Lepo piše VODENICA (bez vode) i MOST (bez vode). Žalosne vrbe, od kojih je svaka imala svoj poklonički zaljubljeni par su posečene i zamenjene drugom vrstom drveća. Simbol, zaštitni znak, vilinog vrela, gagica je istrebljena rovokopačima i to nemilosrdno bez trunke žaljenja. Nad njom je izvršen ihtiocid( ichthys –riba, caedere -ubiti). Uništena je jedna endemična autohtona riblja vrsta.

Bilo je to previše - srce Vilinog vira je iščupano

Sadnja i seča drveća

Kako varoš nema značajnijih prostora za parkovske površine, u svoje vreme, izvorište je sa oko 50 ha brda Velikog Kurila iznad njega proglašeno za park. Naši vidoviti dedovi su shvatili da karstno plitko i rastresito zemljište ne predstavlja dobru pozadinu vilinom izvorištu pa su ga pošumili, a oko izvorišta su zasadili egzotično drveće. Tako su obezbedili dreniranje atmosverskih oborina, sprečili zamućivanje kod provala i stvorili prijatan zaštitni pojas. Razumeli su to ondašnji belopalančani i složno u bakračima i bokalima nosili vodu sa izvorišta u stenjake poviše Vrela i zalivali sadnice. Nije to bio jedini slučaj ovakvog odnosa čoveka i zelenog šumskog rastinja. Pri osnivanju fabrika, kao npr. Budućnosti, za vreme vikenda i u slobodne dane osnivači su dobrovoljnim radom kopali rupe i zasadili retke vrste koje i danas žive, doduše zapuštena, ali atraktivna. Nešto slično se desilo i u gimnazijskom dvorištu i oko njega.

A sadnice su bile zahvalne. Razvile su se u divnu borovu šumu, a one parkovske pored vode u zavidna ogromna stabla. Preživele su one brojne suše, nevremena, mrazeve, oluje, gromove i požare do jednog jutra.

Jednog julskog dana, meštani su našli ona najlepša, najveća stabla žalosnih vrba i kanadskog bagrema posečena. Video sam na desetinu panjeva. Najveći je bio prečnika 108 sm.

Danas, kada priđete Vilinom viru, prvo što vidite nisu stabla, već njihove panjeve. Od nekadašnjih zelenih svodova ostali su panjevi. Oni su sada jedina preostala svedočanstva njihove veličine.

Pitaju se meštani: A zar sve to nije moglo drugojačije da se odigra. Zar nije mogao da se napravi katastar zelenila, „lična karta“ ne samo u Vrelskom parku, nego za celu varoš. Tako bi postojao i popis i zdravstveni karton svakog stabala sa podacima o starosti, dimenzijama, oštećenjima, zdravstvenim problemima i preventivom. Pa zar Vrnjčani, kojima je stalo do njihovog parkovskog drveća, ne dovedoše arboriste (stručnjake za lečenje drveća) čak iz Češke da im pomognu u tome. Danas postoji namenska CT, kompjuterizovana tomografija kojom se utvrđuje prisustvo truleži u drveću, njegovo zdravstveno stanje, i propisuje preventiva. Vodi se zdravstveni karton svakog stabla. To je ipaak mnogo bezbolnije i razumnije, nego što su radikalne mere - proglašenja da su stabla, ili čak drvoredi, opasni po ograde, ljude i njihove živote. Čini se da je ipak bolje savremenim metodama lečenja, sanacijom truleži i postavljanjem elastičnih veza i zglobova spasiti stablo nego ga poseći. Istovremeno to je i preventiva kojom se izbegavaju nesreće.

***

Najveći gubitak nije u posečenim stablima. Stabla će jednog dana ponovo izrasti. Mnogo je teže ako nestane pamćenje o tome - zbog čega su ona nekada bila posađena. Drvo se može obnoviti, ali duh jednog mesta mnogo teže pušta novo korenje. Zato je pitanje Vrela mnogo veće od pitanja jednog parka. To je pitanje da li čuvamo samo prostor ili i sećanje koje mu daje smisao.

*Prof.dr Dragan Mitić