... Žućko se jedva "uglavio" na mestu gde me obično čeka. Gužva na parkingu!

Sreda, koji li beše datum?! 30. oktobar. Ode i moj mesec.

Uzimam knjigu koju su mi Sonja, Ivana i Bilja kupile za rođendan.

"Lider u teškim vremenima" - Džon Maksvel.

Hrabro i samouvereno prevaziđite najveće izazove!

Svaka sličnost...

Prelazim ulicu. Plavo-bela vozila raširila se duž Jevrejske. Nekad se tako zvala.

Uniformisani u kućici promulji glavu kroz prozorče.

Ne znam ja njega, ne zna ni on mene.

Stavio sam kačket, obukao neki stari Andrijin duks s kapuljačom i prsluk. Baš onako kako provodim vreme u kući ili predveče kada šetam istočnom mračnom stranom Keja.

Čekajte! Kako se zovete?

  Jedva prozborih.

Halo, ovde na kapiji je... izgovori teško moje ime i prezime.

Da li znate gde je? Tamo, u pokriveno ili kod dežurnog.

Da, rekoh.

'Ajde, reče on, upisa me u knjigu onih koji dolaze ovde da "praštaju grehe"!

__________________________________________

Veče, subota. Hala Kej. Uvek sam s radošću dolazio na utakmice. Fudbal je naša porodična igra, a košarka nam je svima ljubav.

Otac nas je onako male, bila je 1952. godina, Milana i mene vodio na prve košarkaške utakmice. Dvorište Gimnazije, bila je neka utabana šljaka. Tu iza Sokolane, do "tramvaja" i levo onog uzdignutog betonskog dela. Tu bi se poređale klupe. Milanu i meni su Paun i Zorica nosili stoličice, smeštene do njihovih nogu.

I te večeri sam došao svojoj ljubavi.

Telefon kao kamera, sastav tima koji bi mi Đela pripremao. 

Himna se svirala dok sam, dole kraj terena, snimao naš tim.

Kako je izgrađena hala, uvek sam sedeo u poslednjem redu do stepenica. Snimao sam detalje, pisao izveštaje, ostavljao tragove za vremena buduća.

E, kad Paun doodeše na utakmice... More, kad ga napiše, srce ti zaigra. Zbog njega se vrnumo da gledamo našti, govorile su mi komšije

I počelo je...

Uvek mi se javljala i Bilja Đonlić, Džonijeva majka.

Jedva čekam izveštaj, požurite!

I počelo je...

__________________________________________

Dežurana!

Gledam na sat, 17:55. Nikada nisam voleo da kasnim.

Zagrevanje je u toku, pomislih. Uskoro će meč, pade mi na pamet, dok sam gurao vrata koja su se teško otvarala. Čula se škripa.

Tu smo nekada čekali da nam produže pasoše, lične karte.

Neosvetljen ulazni hodnik. Dežurni levo.

O, gde si, Paune!?

Pogledao sam ga samo. Nisam znao šta da kažem.

Gde sam?

__________________________________________

Sudija je podbacio loptu i igra je počela.

Kragujevac. Sa koliko sete sam pisao o nekadašnjoj Zastavi. Marković, onaj  Zaginac. Naši Širac, Šerpa...

Tamo u Parku Gimnazije, kako smo pisali u "glavi" izveštaja.

Večeras, dole na parketu, neki novi... tradicija duga decenije i decenije se nastavlja. Volim kada ih vidim. Zastava, Žele, Metalac, Sloga, Zdravlje...

Uh, Zdravlje i Špileta neću da zaboravim. Da vam ispričam:

Igrali smo u sali Vuk Karadžić. Bio sam neki predsednik Kluba.

"Paune, kam' gi gume?" pitao bi me čim su došli.

Borili smo se za opstanak. Tražio je gume.

Dobićeš, spremili smo ti doček.

U svlačionici sam rekao našim igračima. Momci, da "izginemo"!

I jesmo, razbili smo.

Špile je izlazio ljut.

Eve gi gume! Vozi si gi u Leskovac.

__________________________________________

U hodniku je još uvek bila fotelja na kojoj sam sedeo pre neku subotu.

Nemoj tu!

Otvorio je kancelariju, upalio je svetlo.

Prošlog petka, tu sam sedeo. Fotelja, dva spojena stola. Prva generacija kompjutera kada su zamenjene one kutije od monitora.

Preko puta klupa za "stranke". Za drugim stolom obično sedi uniformisani. Ne znam zašto? Ćutim i trpim, poštujem zakone ove države.   

Dežurni uđe u sobu, spustio naočare na nos i onako nagnute glave me pita.

Da napisem potvrdu da ne čekaš. Do kol'ko igraju?

Ha, do kol'ko. Petnaest-dvadeset minuta do osam. Kad kako...

Znamo se. Dobar, prijatan čovek. Da ne grešim dušu, svi ti momci sa kojima se "družim" su dobri.

Čak, bilo im je neprijatno.

Čika Paune, mi radimo svoj posao...

Srećan rad, momci. Neka je samo mirno...

__________________________________________

"Tesno" dole na parketu. Vodimo, ali ide teško. Kragujevčani dobri!

Silazio sam dva-tri puta na tajm-aut.

Meni u susret, obično bi iz poslednjeg reda trčala neka deca.

Pamtim ih! Pionirčići. Kad je ono bio Media day, baš smo se lepo družili.

'Ajmo ruke. Ko je najbolji?! Pirot!!!

Bio je tada i njihov trener. Baš sam ga ishvalio.

Bravo, to je lepo. Neka su tu bolje nego da "tuku" telefone, igrice, kompjutere.

__________________________________________

Dežurni se vratio na svoje radno mesto. Često je sa nekim razgovarao. Odjekivale su prazne kancelarije, čak tamo do bivše pasoške.

Čuo se i ženski glas. Fina atmosfera.

Dežurni, moj poznanik, šef, najglasniji. Još malo, smena mu dolazi uskoro.

Pišem ovo i često osećam neku muku, igra mi u grudima. Znate ono kada ste umorni, treba vam vazduh. U grlu stalno stoji neka "knedla".

Da li mogu vodu...

Može, Paune...

__________________________________________

Igrala se druga četvrtina. "Odlepili" smo se. Jure gosti, smanjuju. Uzimam telefon, naši u napadu.

Dečica ponovo ustaju. Silaze, vraćaju se s kesama, grickalice, lizala.

Trojica sve vreme sede i "tuku" telefone. Skaču. 

'Ajde deco, malo budite mirni. Gledajte, učite, nekada ćete i vi.

Ustaje jedan od njih i onako drsko, ako to deca mogu, uzviknu:

Šta je bilo?

Budite dobri i ostavite telefone. Smetate, ne mogu da snimam... Gledajte košarku!

__________________________________________

Dobra atmosfera u dežurani. U hodniku skladirana neka oprema. Neka je ovako, da vam ne treba!

Dobio sam čašu vode. Poneo sam bromozepam. Celu...

Još malo će sedam.

Valjda je tamo počelo drugo poluvreme.

Čujem nove glasove. Stiže treća smena!

Nikada nisam voleo da čekam. Ovo sada nije samo čekanje.

Činovnik ove države je tako odlučio...  

Šef donese veliku čašu s vodom.

'Ajde odmaraj, idem, pruži mi ruku i ode domu svome!

Neki minut kasnije, u "moju sobu za odmor" ušao je novi šef. Crnomanjast, što bi rekla moja pokojna baba Ljubica! Širokih ramena. Zalizane kose.

Dobro veče, pruži mi ruku.

Kako ste?!

Izustih nesto što je ličilo na – pa...

Ako nešto treba...

__________________________________________

Bližio se kraj prvog poluvremena.

Uzbudljivo, vodimo!

Deca ponovo skaču, neko je pobedio u igrici. Drugi nosi smoki, treći silazi ponovo!

Deco, smetate, ne mogu da snimam. Eno preko puta prazne tribine, idite tamo.

Onaj mali ustaje i drsko mi viknu, gledajući me u oči:

A, što ti ne ideš tamo?!

Zavrtelo mi se u glavi! Ustao sam i uhvatio ga za uvce. Pred očima mi je bio naš učitelj Dobrosav Stamenović. Kada je neko nemiran...

Za uvce i u ćoše!

__________________________________________

Stigla je treća smena, sve se nekako umirilo. Ovi što odoše valjda jedva dočekali što će kući, baš su bili govorljivi.

Ne čujem nikoga. Negde iz one druge sobe čuo se ton sa televizora.

Pomeram se u fotelji. Klimava. Kičma me peče, osećam da mi lice gori.

Hteo sam da zamolim da malo otvore prozor. Odustao sam.

Gutljaj vode.

Uzmi vazduh do pet, zadrži do četiri, izdahni.... 'ajde, bre, Neško, još malo!

__________________________________________

Mali je s decom nestao između redova.

Ljudi su stajali. Poluvreme!

Pojavila se, najpre, majka. Sedela je red ispod. Zar joj nije zasmetalo? I, odjednom, stepenicama ustremio se na mene ON. Trener.

Ne samo trener, već i otac malog.

__________________________________________

U susednoj prostoriji čuju se tihi razgovori. Nema telefonskih poziva.

Sve je mirno. Povremeno tišinu "uznemiri" lupa onih glavnih vrata.

Tiho jesenje veče.

Još pola sata za ovaj dan. Hteo bih da poručim:

Hala je mirna. Sve je bezbedno, ne brinite predsedniče Kluba. Vaše lažno svedočenje o akreditacijama za novinare neću zaboraviti. Tamo je i majka, bivša rukometašica. Roman o sestrama sam napisao. U izjavi kod sudije rekla da nije znala da sam novinar!!!

Zakoniti predstavnik države, sudija za prekršaje presudio je da je N.P. zbog navodnog "fizičkog obračuna na sportskoj priredbi" osuđen sa 50.000 dinara i "pritvorom" (tako mi ovo liči), dok moja decenijska porodična ljubav bude igrala u Hali Kej i bilo gde u ovoj Ligi. Sada u subotu  od 20 sati, kada budu igrali u Loznici.

Pretpostavljam da je u Hali sve gotovo. Ne želim da gledam!

"Crnomanjasti" šef je ušao. 

Niste popili, hoćete kafu, čaj.

Pitao me ponovo. Popunio je potvrdu u kojoj piše da je lice N.P. boravio u prostorijama  Policijske stanice Pirot od 18 -19.45.

Uzimam knjigu, vraćam čašu, rukujem se s ljubaznim "domaćinom".

Na kapiji, promenio se uniformisani. Sedela je jedna dama. 

Laku noć!

Klimnula je glavu i podigla ruku.

Žućko me čekao, kao da je hteo da progovori.

Ne, bre, hajde da ćutimo obojica.

Vala, dosta nam je za večeras.

Nastaviću u subotu u osam uveče!

Novogodišnja svečanost svih selekcija našeg Kluba! Ko je najbolji?! PIIIROOOT!!!

Nenad Paunović, novinar