Primećujete verujem, u poslednje vreme, svađam se sa životom. Suprodstavljam se nekim, navodno savremenim, modernim navikama, izmišljenim veštačkim tvorevinama. Pokušavam da ja, ovako nagomilanih godina, podignem glas i da li sebi, ili svima nama kažem

Ljudi, alo ne može bre više ovako. Kuda to idemo? Gde će nam duša?!

…………………………………………………………………

Ja sam, zamislite, ponosan! Podignutog pogleda ću sutra doći pred ljude i gledati im u oči. Pogled bistar, jasan.Nikada oborenog lica.

Zamislite kakva je to sreća da možete slobodno da kažete što vidite, što ste saznali, ono o čemu se glasno ćuti.

Sad ću da vam kažem, polako!

U isto vreme počinjem da žalim sve one što pognutih glava prolaze kraj istine, ispijaju zidarsko zaječarsko u redakcijama.

Rade ćuteći, jer je istina ogroman izazov s kojim ne mogu da se rvaju. Jednostavno, odlučili su da budu dobri, da se smiškaju, jer tako im je i najlepše ali i najbolje!!!

 ……………………………………………………………………

 Ovo je misao koja mi igra svaki dan, treperi mi u nervima igra po damarima. I onda se čudim zašto mirno gledam u sudnji dan, jer potpuno svesno hodam po žici, spreman da me  omaknu i da nestanem u virovima ljudskih sudbina.

……………………………………………………………………

Bio sam u Belom Polju.

Neka se ne ljuti ama baš niko pod ovim našim pirotskim svodom.

Krupčanje, Izvorci, Sudolci, Blačanje, Ržanci…

Sveta Pešić, kmet u ovom selu reče mi danas:

Neka se ne ljute … Belo Polje je Bog poslao! Od Dimitrovgrad do Niš nema bolje! Svrnite ako ne verujete.  Te,  predveče.  

Belo Polje, valjda se neko setio i bel champ preveo po naški i zanavek ga izdvojio od drugih sela, varošica…

Lepo Polje je bogato decom najpre, nasmejanim, vrednim ljudima, uređenim rascvetalim dvorištima, okrečenim kućama, ogromnim belopoljskim “lepim poljem”.   

Kada bi neko imao tu moć i ovako kako se smestilo između Sukovoskog jezera i Koridora, lepo upakovao i postavio podno švajcarskih planina, verujte, ne bi se razlikovalo.

 Bel champ, zvali bi ga Švajcarci.

………………………………………………………………………

Eh, dovoljno.

A sada o ovom predivnom selu kojem su surovost života i ljudi nešto drugačijeg naziva, reći ću glasno zašto da ne (to je ono moj osećanje slobode), toliko štete naneli, da su ih sa svih strana okružili nemarom (lepa reč), nebrigom,  ima gruba reč  …, da Belopoljci pritešnjeni sa svih strana pokušavaju da nastave dalje .

No i pored toga, slave, raduju se, rađaju decu, rintaju…

………………………………………………………………………

Radeći sa Stefanom projekat "Napred u prošlost” upoznao sam Sukovca, Mile Bošković se zove, koji je, u želji da radi, da samo radi “prebegao” iz Sukova i naselio se u Lepo polje.

Mile ima 65 godina. Ali ga teška rabota “ne znam da sedim” - kaže on, učinila snažnim, širokih ramena, mišićavih  ruku, ogromnih šaka sve izboranim i potamnelim.

…………………………………………………………………

Dok je Stefan “grlio” lepa belopoljska polja svojim dronom i tražio detalje koje samo njegovo oko vidi, Mile, moj novi dobri, dodaću u pozitivnom smislu, namučeni, prijatelj, poveo me je da mi priča:

Šta su sve na Lepom polju učinili ljudi!

Neću da komentarišem.

Evo pogledajte kako se Ivana i ja dogovaramo kada montiramo. Ovi naslovi, dovoljno govore o tome

……………………………………………………………………

E, samo još ovo, neću sve.

Ovo pišem u sredu veče

Hajdemo, Mile, neka se čuje i neka se zna istina.

Mile Kinezi

Mile  Pošta i Kralj Aleksandar

Mile Pošta i "nova" Ambulanta

Mile Rudnik Jerma

……………………………………………………………………….

Eh, dovoljno za sutra uveče (četvrtak, 25, avgust)

Sad ću ja ono, a u sledećem broju.

 E to ćete tek videti šta su to “ljudi” sve uradili.

Uradili i otišli ili, kako se to drugačije kaže