...Subotnje večeri, koje su mi nekada donosile radost, sada mi razdiru dušu, menjaju misli. Nisu to više moji koraci, moji pogledi koji su uvek tražili nešto dobro za ljude.

U tim subotnjim večerima sam o njima dole na terenu pisao bajke. Slavio sam ih i smatrao svojima. Zna to najbolje Bilja Đonlić, Džonijeva majka, koja je s nestrpljenjem, tamo u Sremu, očekivala moje izveštaje.

Dok sedim u rasklimatanoj stolici pocepane kože na sedištu, osećam da i ispod mene "gori"! I tako svake subote! U nedogled.

Kraj se ne vidi!

Za sve ovo vreme, u mojoj porodici, pokušavali su da odagnaju ovaj moj unutrašnji haos. Ma, nikako. Saveti su mi zvučali nalik na one detinje priče da budu dobri, da će im kupiti nešto lepo.

Ne postoji lepo, dok se istina ne pojavi.

Zarobili su je, najpre, roditelji, ovi što su svedočili, doktor i psiholog koji su napisali maltene da je to dete bilo na ivici svega. Potom taj "pravednik" koji nije ni svestan bio kakvog čoveka, brižnog za svako dete, šalje u ambis. Da budem tamo, dok se ulicama, ma i po danu, a ne samo noću, događaju, valjaju različite spodobe.

Znam i ove druge. Znam ih sve do onog što potpisuje naredbe, šta im je sve u glavi, kako je i ko slao abere da se ne zaboravi ama baš ništa posle tog amonijaka.

Sve će se jednog dana znati. Znate za onu sveću, da ne gori doveka!

Rekoh da su moji u porodici brinuli. Nisu mogli da veruju ni bliski prijatelji da subotom uveče, sve tamo do sredine marta, moram ovako. Ma gde oni bili: u Pirotu, Ivanjici, Banovcima...

Ko ovde nije normalan, pitali su se!?

Odgovor sam znao! Pokušao sam da ne razmišljam o drugima. Prosto, nisam zapažao. Voleo sam tišinu, osamu i neku svoju, u sebi ispričanu, nadu.

Početkom novembra moji ukućani, znajući  da ne prihvatam nikakve predloge, stavile su mi na sto papire. Plan kojim je trebalo da ja ne budem ja, da me nema ovde, među ovim ljudima, da nedelju dana izbijem iz ovog sveta i negde nestanem.

Deseti novembar, Niš - Bazel, "tur e tur", 17. novembar Bazel - Niš.

Ma, gde ću? Rasprava nekoliko dana. Moje bežanje od svega. Ne idem nigde!

Nisam uspeo!

Tri dana pre nedelje, poslao sam "pravedniku" i uniformisanom avionsku kartu i objašnjenje da iz porodičnih razloga idemo u Nojšatel.

I tako je, ustvari, počela ova priča. Uvod i ne morate da uzimate za vaše. Želeo sam da napravim, tzv. PUTOPISNU REPORTAŽU, o nekom tamo drugom svetu.

Biće zanimljivo, neobično, poučno!

Nedelja, 10. novembar, Niš – Bazel

Aerodrom Car Konstantin preuređen. Već je nalik na neke bolje evropske aerodrome.

Ta putovanja avionom ne volim jer se često stoji u redovima i čeka. Na jednom šalteru za čekiranje, na drugom vam gledaju pasoš, na trećem ste na proveri.

Poslednja provera bila je pre nego izađemo na pistu.

Nisam mogao da verujem da toliko ljudi nedeljom iz ovog dela Srbije putuje u Bazel. Pun avion skoro 200 putnika.

"Wizz Air" je kompanija kojom se leti. Problem mali - nismo sedeli zajedno. Razbacani po avionu. Meni se pao neki broj 21, do prozora srećom. Do mene dve dame i jedno dete, ili beba od godinu dana. Cucla u ustima, a telefon, naravno u ruci. Dopao sam se detetu, pružilo je ruke ka meni i tako sam sigurno pola sata leta imao drugara. Mali je potom postao nemiran i majka je krenula u šetnju po avionu. Let je bio miran. Iskoristio sam nekih pola sata da čitam knjigu, koju sam započeo na onoj rasklimatanoj stolici u društvu uniformisanog do prozora.

Do Bazela se leti nepuna dva sata.

Sleteli smo negde posle osam. O aerodromu ćemo u povratku. Žurili smo, Dragan nas je čekao.

Pošto sam bio dežurni fotoreporter (jednom novinar, uvek to isto) sve što vidite u nastavcima je mojih ruku delo i mog prijatelja - Samsung S22. Zbog toga sam odlučio da i mene bude u ovoj "istorijskoj priči"!

Pošto su pušači tražili pauzu, na za njih obeleženom mestu, krenuli smo ka kolima.

Moja sestričina Sandra, kako ono kažemo, "majćuša" spremila je pirotsku pitu na, ajvar i one male paradajščiće, čeri! Zna ona da smo ogladneli i da smo popodne i deo večeri proveli po aerodromima i u avionu.

Ovo kao nekada u prirodi. Na parkingu, Dragan je otvorio gepek.

Užina na aerodromu u Bazelu je mogla da počne. Gde ovo ima, miris i ukus pirotske pite na tromeđi tri evropske države...

I onda, put pod noge. S nestrpljenjem, čekali su nas Sandra, sin Pavle, ćerka Mila je u Lozani. Videćemo se tek u petak.

U putu je Gagiša, kao pravi domaćin, počeo da odgovara na moja pitanja. Kao da smo u studiju.

Bazel je na tromeđi tri države. Ovaj aerodrom je za Švajcarsku – Bazel, za Francusku - Miluz i za Nemce – Frajburg.

Nojšatel je kanton, sam grad ima preko 40.000 ljudi, tu je kao naš Pirot,  protestanti su na vlasti kao i u većini gradova. Kanton se zove kao grad. Nojšatel je kraj jezera koje je dugo oko 40 km, nešto manje od Ženevskog jezera. Po uređenju države, Švajcarska je savezna parlamentarna republika. Ima nepunih 8 miliona stanovnika od čega su 21% stranci. Na čelu je Švajcarsko veće od 7 konsiljera od kojih je jedan prvi i tamo se menjaju na godinu dana. Uređenje u kantonima je slično. Sedmoro izabranih od četiri stranke vode grad. Jedan prvi među jednakim je – glavni. Menjaju se na godinu dana. Imaju pravo da "okrenu" samo dva kruga, odnosno da u dva mandata bude glavni.

Interesantno da se u grad ulazi tunelima prokopanim ispod ulica.

Godinama su svi moji putovali u Nojšatel i vraćali se puni utisaka. Ono što svi govore o Švajcarskoj. Miran grad, ljudi nasmejani, ljubazni, predivno jezero, nema dana da na stotine rekreativaca ne trče oko jezera.

Moj život je uvek bio brži od mene i mojih želja. Svaki vikend poklonjen Radničkom, košarkašima, rukometašicama... veoma često je to bio razlog zbog čega me nije bilo među putnicima za Nojšatel. Da budem pravedan, da budem tamo. Kakav je to novinarski posao da se u Pirotu igra, a da vi ne prisustvujete ili nemate izveštaj?

Kao da će se Pirot srušiti da me nema! Bilo je tako! Ko se sada toga seća?

Lutale su mi misli dok smo se približavali gradu. Jezero se pojavilo, tuneli ispod grada. Iako je veče, posebno, zanimljivo, drugačije.

Stižemo! Porodična kuća mladih ljudi. Ogromna velika soba. Sve tako spontano, tiho. Večera kombinovana. Polako, režim života je drugačiji. I to je deo navika ove zemlje i pravilno vaspitanje. Pavle se sprema, radi od 22h. Neka sam oseti svoj dinar kako bi znao da poštuje. Nije taj rad u struci. Vratiće se pred zoru.

Pavle je bio u centru pažnje. Trenutno je u vremenu kada odlučuje gde će. Specijalizacija. Hirurgija, ortopedija... Ima vremena, za neki dan će doći u Pirot. Jedva čekamo svi.

Prvi sam pobegao. U mojoj sobi televizor sa srpskim kanalima.

Obično tako najbolje zaspim.

Osetio sam neki mir.

Neku glasnu tišinu koja me uvukla u san.

Prva noć podno Alpa i kraj nojšatelskog jezera.

Laku noć!

Naredno: Kran-Montana, svetski smučarski centar! Neverovatno, film pred vama!