Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Đurđevdan – hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Ove godine ovaj praznik poklopio se sa drugim danom Vaskrsa, Vaskrsnim ponedeljkom. 

Prema narodnim običajima, uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću.

Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – “da budu zdrava kao dren“, devojke – “da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – “da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na “đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju, a oni koji su za to zaduženi odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta. Sveti Georgije jedan je od najčešćih svetitelja kućnih patrona srpskog naroda. Ovaj svetac na ikonama se predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem probada strašnu aždaju. Ona na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane.