Da nam živi, živi HUMANOST!

01. maj 2020. 16:29 Društvo Pirot Plus Online

Boldirani kurziv

     U noći izmedju subote i nedelje, 25. na 26. april, u zlo doba u dva ujutru, buknula je porodična kuća Dragana Gocića. Ulica Ruzmarina 38 u naselju Radin Do. Bunovni, trebalo se snaći, čuvati živote i zaustaviti tragediju, Gocići su pokušali. Otac Dragan i cin Andrija. Pritekle su komšije, stigli su i vatrogasci.

  Uzalud.

    Višegodišnja muka, krov nad glavom, stolarska radionica, gde se radilo da bi se moglo preživeti, sve je nestalo. Ostali su samo zidovi.

   Dragan Gocić, znamo se iz vremena kada je kao folklorac igrao u "pekabeli", tako su je zvali, kod Baćana. Sina Andriju ne znam. Jedan radi u privatnoj pilani, Andrija takodje kod privatnika. Zna se kako je stečen svaki dinar. U slobodno vreme bi ponešto radili ljudima koji su ih znali.

...................................................................................

 U  ponedeljak, 27. aprila, pozvao me Saša Aleksić. Ne poznajem dečka!

Molim vas dodjite, ljudima je izgorela sva imovina. Tužno je. Na ulici su.  Zgarište!

    Naš novinar Ljubiša Stojanović otišao je sutradan.

Evo i objave - Izgoreo stambeni postor i stolarska radionica

...............................................................................

  Bilo je to u utorak. U  mislima mi je stalno bila sudbina tih ljudi. Imao sam tekst u glavi. Nakupili se dogadjaji. Najavio sam da ću pisati.

....................................................................................

   Danas je Prvi maj. Mogu da zamislim većinu vas. Kako i dolikuje porodičnoj atmosferi.

   Mogao sam samo da se pitam, gde su danas? Dragan Gocić "folklorac", njegova supruga, Andrija. Pozvao sam Sašu Aleksića, dobio sam broj. Sa Draganom smo se ispričali. Menjalo se raspoloženje. Sećao se putovanja u inostranstvo. Drhtao mu je glas kada bi započeo priču. Muka je velika. Sami su sa suprugom podigli ovu kuću. Rodio se sin Andrija. Tu je i deda, Draganov otac. Kuća nije velika. Radionica ispred služila je da se preživi.

Gde ste danas, na praznik, Dragane?

Ovde smo u Barje Čifliku, kod roditelja moje supruge. Tu smo svi. Ljudi su nas prihvatili. Na teretu smo im. Pomažemo u gradini, tokom dana, čistimo zgarište. Noću smo ovde na spavanju...

    Razgovarao sam i sa Andrijom. Pitao sam ga ko je sve u Barje Čifliku, kako se snalaze?

Ne idemo na posao. Obavestili smo firme. Uz sve to i ovaj virus. I to je problem. Ima nas dosta. Čuvamo se. Muka na muku. Sve nam je izorelo, nameštaj, kuhinja, posudje, sve za oblačenje...
Nas je četvoro, majka Dušica (53), otac Dragan (57), deda Ratomir (81) i ja (24). Ovde smo kod maminih roditelja, oca Timice (72), majke Loze (74) i njenog brata tj. mog ujaka Ivice (50).

Mi smo dole u dedinoj maloj kući. Ujak je gore.

Ja radim u firmi Jlb Soulier, majka u firmi Zoratex, otac u Anita trans. Nisam siguran da  imamo pravo na neku novčanu pomoć, na kredite. Videćemo. Još smo uznemireni. Ceo dan smo tamo. Ručamo na gredama, dolazimo ovde na spavanje, da ne bi smetali. Danas smo se sakupili za praznik!

………………………………………………………

      Da, ovo je ljudska sudbina. U ovom vremenu teskobe, okrenuti svojim mislima i svom strahu, pokušavamo da opstanemo. Kada ovako, u nekom trenutku, zastanemo i saznamo da postoje još veće muke i užasne nevolje, onda neminovno stiže to večito pitanje:

  Šta je sve u životu ta muka, gde ih sve ima, čega sve ima, a da mi, obuzeti sobom, malo znamo?

 ……………………………………………………………………………………..

     Nisam bio miran ovih dana. Čekao sam ovaj tekst o porodici Gocić. Draganče folklorac, divan čovek, uvek nasmejan, zlom sudbinom, ponovo je na početku, na dnu ljudskih nastojanja da omogući uslove porodici da živi.

   Komšije pomažu. Komšiluk i dalje miriše na garež. Dolaze da pomognu.

    A mi, a kako da mi, koji možemo, svako na svoj način možemo da razumemo porodicu Gocić. Vladica Dimitrov mi je pre neki dan u razgovoru rekao da Opština Dimitrivgrad u ovakvim  sličnim nevoljama ima fond odakle pomaže. Da li ima i naša gradska vlast? Da li, samo pitam glasno, ovaj naš poziv, može da stigne da neko pokloni hiljadu, dve cigala, neko grede, treći, sa trećeg stovarišta crep? Četvrti od gradjevinskih firmi, nekoliko dnevnica za radnike da pomognu, da li Komunalac može da pošalje kojeg radnika i mašine da raščiste sve što je izgorelo i porušeno, da Vodovod dovede vodu, kanalizaciju? Da li Distribucija može da pomogne? Da li velike snabdevačke kuće, makar ove pirotske, mogu da nešto urade, da se iz tekstilnih fabrika potrude za nešto od odeće, butici takodje?

    Evo javno kažem, zamoliću Baneta Kostića, mog dragog prijatelja, bivšeg direktora Direkcije, da ode i pogleda zgarište i kao inženjer, možda skicira, napravi neki plan, šta je sve potrebno. Da li se ova porodica može osloboditi nekih dažbina.

   Da, pokušaćemo da ubedimo Dragana Gocića da otvori žiro račun, da uplatimo svi, koji možemo, po pet, deset, petnaestak ili više hiljada. Da vratimo porodicu u život…

 Danas sam poslao mejl Tamari, emisija na RTS-u. Možda će me razumeti. Poslaću joj i ovaj tekst.

 I da, možda će se bivši folklorci, Dragančetovi drugari zajedno sa Baćanom pojaviti, da kao nekada, budu jedni uz druge.

   Možda će.

 Ono što znam, kako mi je i Saša Aleksić, kada me prvi put zvao, rekao, da je Dragan skroman, da ćuti i trpi, da ne govori i ne traži pomoć…

……………………………………………………………………………………….

   Danas je praznik, sutra, život će se vratiti tamo od ponedeljka. Naš novinar će ponovo otići u Ruzmarina 38 do Gocićevih da ih vidi, upita kako im je, snimi njihovu muku.

  A za to vreme, ako ste u mogućnosti, ako smatrate da treba razumeti i pomoći u nevolji, javite nam se.

   Pišite nam na mejl plusradio010@gmail.com

……………………………………………………………………………………

  Hvala vam, prijatelji!