У времену кад се губе речи, а смисао замагљује, посебну пажњу привукао ми је текст Ненада Пауновића, о Првом мају, а који се завршава констатацијом СРАМОТА. Да, тешка СРАМОТА свих нас који мирно посматрамо уништавање једног од сибола овог града. Да ли је могуће да нас не дотиче и да без гриже савести посматрамо како бришу из наше свести један од најважнијих симбола овог града, фабрику, Први мај? Зашто за тренутак не застанемо, пробудимо се из учмалости и дремежа у који су нас увукли људи без савести и части, којима ништа није свето, и не запитамо се куда то идемо?

Дакле, зашто и како је уништен ПРВИ МАЈ?

Најпре, указаћу Вам на једну анегдоту са Власинских сусрета из 2017. године. На познатиим сусретима у Власотинцу, тема је била и улога менаџера у развоју. Између осталих, рад је излагао један млади доктор наука, похвалио се да је докторирао у 24. години. Суштина приче младог колеге јесте потенцирање улоге менаџнента у развоју. Када је завршио излагање, јавио сам се за реч и питао младог колегу да ли је чуо за компанију Први мај из Пирота, он је позитино одговорио и похвалио је. Даље сам га питао да ли зна ко је формирао ту компанију. На то питање није знао одговор и онда сам му рекао –Драган Николић, који је имао само основну школу и који је, заједно са радницима, донео машине од куће и створили су најпознатију фабрику коју су сматрали комунизмом на делу. А онда дођоше дипломирани менаџери и све уништише.

Наравно, немам намеру да оспоравам улогу и значај менаџера. Овде је реч о нечему другом. По налогу Запада, као што су све српске банке затворене и на њихово место доведене стране, слично је и са трговинама. Тако су и све успешне домаће фирме уништене и затворене. Реч је управо о стратегији како се једна земља претвара у колонију. Валерштајн је исправно утврдио да капитализам представља глобални, светски систем, који има центар, метрополу и периферију. Метропола има мисију стварања нових технологија и робе широке потрошње. На тај начин она за себе обезбеђује континуирани економски раст, односно материјални напредак. Улога периферије у светском систему капитализма је сасвим другачија, посебно: да снабдева метрополу јефтиним сировинама (пољопривредним производима, дрвима, минералима, рудама и металима, енергијом, итд.); да обезбеђује испоруку јефтине радне снаге земљама метрополе (или да их користи у периферији, у корпорацијама које су у власништву земаља метрополе) и да обезбеди да периферије купују искључиво робу која се производи у метрополи. Овде, заправо, делују механизми идеологије, лажне свести по принципу: оно што важи за мене не важи за тебе или како је давно речено „што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу“.

Према томе, док развијене земље штите своја тржишта (протекционизам), мање развијене државе, руководећи се лажном мантром и митом о „слободној трговини“, своја тржишта препустила су великим корпорацијама. Све велике успешне команије су приватизоване и продате странцима уз огромне субвенције које су им дате. Тако је урађено и са Тигром, који је у то време развио једну од најпознатијих гума Винтеру, посебно да би се спречила истрага око огромне крађе која се у Тигру дешавала. Тако је уништена, слободно могу рећи, једна од најпознатијих светских компанија у области производње одеће, пиротски Први мај.

Компанија Први мај није била само обична фабрика одеће, реч је о огледалу како изгледа комунизам на делу. Ненад Пауновић је аргументовано показао шта је та компанија све поседовала и о чему је све водила рачуна, и стога с правом могу да кажем да то је је био комунизам у пракси. Долазили су људи из многих земаља да „краду“ идеје како треба правити фабрику са људским ликом.

Свакако, поред државе, за пропаст Првог маја кривица припада и руководству града, које је мирно посматрало пропаст ове компаније понављајући мантру: то није у нашој надлежности. Наравно да јесте у надлежности, само је проблем што нема ко, да се тамо где треба, одлучно заложи, да лупи шаком о сто и одлучно каже: Први мај не сме да пропадне. Нарано, додворавајући се моћницима из Београда и невладиним организацијама које су их и довеле на власт, они то нису урадили. Али криви смо и ми сами, што мирно посматрамо оно што се дешава. Да ли је устао неко од нас и рекао: не смете да продате апотекарску установу са више од сто двадесет година постојања?

Мирно посматрамо и пропаст једног од најпознатијег бренда Пирота, на који смо били поносни. А, на шта смо сада поносни? О Драгану Николићу, „чика Драгану“ како смо са милошћу и поштовањем звали, написаћу посебан чланак, са питањем: ко је најпознатији и најзаслужнији грађанин Пирота?

Стојимо данас пред питањем које је веће од свих дневних политика, од свих лажи, манипулација и обећања. Стојимо пред питањем постојања, нашег опстанка, нашег идентиета, нашег језика, вере и тла. Више не питамо да ли и када ће доћи бољи дани, већ хоће ли уопште бити Срба да дочекају те дане. Свако од нас треба да стане пред огледалом и запита се: да ли ћемо и даље мирно посматрати ову Богом дану земљу, за коју су наши часни преци дали своје животе да би била слободна? Она се претвара у велики резерват за уништење и сатирање једног од најстаријих и најчаснијих народа на свету, народа Србског?

* Проф. др Петар Анђелковић