"Poštovana Redakcijo Portala Pirot Plus online,

Poštovani građani Pirota. Imajući na umu da je odgovornost ključna obaveza koja stoji pred svakim građaninom naše otadžbine Srbije, a koja podrazumeva našu obavezu da damo svoj doprinos za njen razvoj, kao intelektualac osećam obavezu da iznesem svoj stav o putu i načinu razvoja Srbije i posebno Pirota. Namera nije nikava politička ideloška kritika bilo koga, već jedno viđenje „kuda i kako“.

U nekoliko nastavaka na Portalu Pirot Plus online izneću svoje tumačenje i viđenje, najpre potrebe i značaja izrade nacionalne strategije, a potom osvrt na razvoj Pirota. Svakako, osnovna namera je da se o ovoj temi od presudnog značaja za razvoj otvori rasprava i da dođemo zajedno do pravog rešenja."

Šesti prilog: KAKO DO SPASA, OPSTANKA I RAZVOJA PIROTA

Razvoj turizma banjskog i seoskog i otvaranje fabrike vode. Pirot je nekoliko puta propustio priliku da pokrene banjski turizam u Dag Banjici. Možda je to i dobro. Sa dobrim projektom gde bi opština bila delom suvlasnik i domaćim investitorom ovu nesikorišćenu vodu itekako je moguće pretvoriti u atraktivnu banju.
Seoski turizam je u ekspanziji, posebno planinski i to pirot treba da iskoristi. Takođe, Pirot ima uslova za otvaranje jedne fabrike vode, koja treba da bude mešovitog tipa. Tvrđava na Kaleu (koja se pogrešno nazivala Momčilov grad) takođe može postati atraktivna turistička destinacija, posebno za školske eksurzije i obilaske iz cele Srbije. U okviru nje moguće je otvoriti stalnu postavku pod nazivom Sjaj srednjovekovne Srbije, gde će se pored njošnji iz srednjovekovne Srbije prezentovati i običaji, od dvoboja pa nadalje.

Slobodna zona u Pirotu postigla je impresivne rezultate u svetskim razmerama i značajno doprinela razvoju Pirota. Ona treba da nastavi da se dalje razvija, a to će uspeti ako se vrati stručnjacima koji će je voditi, a ne političkim postavljenicima bez stručnosti i znanja.

Sport. Ubeđeni smo da da za kratko vreme Pirot može da ima najmanje dva tima superligaša, posebno fudbalski i košarkaški. Najvažnije je naravno dobar sponzor (delom smo to objasnili), a kada imatate razvijenu domaću privredu, onda je lako i naći sponzora. Zašto Tigar Tajers ne finasira neki klub? Takođe, klubove treba da vode ljudi koji vole sport i koji se bavili sportom, a ne političari koji nemaju nikakve veze sa sportom. Uz pohvale Sporskom centru, akcenat treba staviti i na razvoj školskog sporta i školskih takmičenja, Takođe, treba razmišljati i o otvaranju sportske srednje škole (obično su to gimnazije) i fakulteta, gde bi se školovali svi sportisti koji se profesionalno bave sportom, a koje bi posebno doprinela povećanju kvaliteta sporta u Pirotu.

Obrazovanje. Obrazovanju pored obrazovne treba vratiti i vaspitnu funkciju. Posebno je važno da uz povećanja materijalnog statusa prosvetnih radnika (zašto je problem da se u Srbiji uvedu platni razredi u javnom sektoru i jednom trajno reše pravedno primanja), ponovo oživeti pored sportskih takmičenja i goranska, izviđačka i druga udruženja, gde bi se deca vaspitavala radu, solidarnosti, ekologiji i sl. Već smo rekli Pirot mora da dobije fakultet (o tome postoji predlog) čime bi se uz povratak vojske u pirotsku kasarnu (zašta se takođe treba izboriti, posebno osloboditi se zapadne direktive da kasarne ne smeju da budu blizu granica) znatno zaustavio odliv mladih iz ovog kraja.

Još jednom naglašavamo ovo su samo polazne ideje, a kada se stvori pozitivan ambijent, mnogi će ljudi sami dolaziti sa svojim predlozima, koje treba podržati.

I na samom kraju ovog priloga dve anegdote. Zašto ih navodim? Anegdote, nekad istinite, nekad izmišljene, sadrže vapaj za pravdom (ne zove se uzalud srpska himna Bože, pravde) i ukazuju na putokaze kojim treba da idemo. Prva anegdota je o Đinđiću i pokazuje gde smo grešili, a druga o Putinu i pokazuje kako je moguće i kako je ispravno.

Na novosadskom sajmu hrane obilazio Đinđić štandove i došao do jednog domaćina koji je izložio dve krave. Pita Đinđić „kako je, domaćine“? A domaćin odgovara: „ne znam premijeru, nije najsjajnije. Moram da prodam jednu kravu da izmirim obaveze. Razmišljam koju, ovu bolju koja mi daje i do četrdest litara mleka ili ovu slabiju koja mi ne daje ni dvadeset“? Na to će Đinđić: „pa kako koju, svakako ovu slabiju“. A domaćin njemu: „da tako i ja razmišljam, ali gledam Vas, Vi rasprodadoste najpre najbolja preduzeća“.

U jednom manjem gradu na severu Rusije jedan tajkun je razvio fabriku koja je zapošljavala desetak hiljada ljudi. Tajkun se enormno obogatio, a radnici su jedva krpili kraj sa krajem i pisali pismo Putinu o svom stanju. Putin proveri bogatstvo tajkuna, a koji je bio jedan od finsijera njegove stranke i ode u taj grad i sazove sastanak predstavnika radnika i tog tajkuna. Saslušavši radnike, obrati se tajkunu, koji se smatrao zaštićenim zbog finasijskih davanja stranci i kaže mu: „računaj da si od danas u zatvoru i da ti se oduzima celokupna imovina osim kuće za stanovanje i fabrike. Dajem ti rok od pet godina da se i dalje se baviš proizvodnjom, a ti razmisli kako ćeš“. Posle godinu dana stigla su dva pisma Putinu. U jednom ga radnici obaveštavaju kako su sada plate velike, a odnosi dobri i kako su svi zadovoljni. U drugom pismu tajkun piše Putinu i zahvaljuje mu se uz obrazloženje da mu je otkrio smisao života: „Dok sam imao ogroman novac, nisam znao šta ću s njim i stalno sam bio nezadovoljan. Sada sam srećan posebno kada vidim ozarene i srećne ljude u mojoj fabrici“.

U ovom stradanju koje nas je snašlo, ako želimo da siđemo sa ,,magistrale propasti“ na kojoj smo se (ne) svojom krivicom našli, moramo videti i pronaći dobru priliku. Dobra prilika ne dolazi spolja, ona se nalazi u nama. Stoga, zaokret moramo učiniti prema unutra, u nama samima, u onome što nas je vekovima održavalo (jer mi nismo ,,tikva bez korena“, niti veštački stvorena nacija), moramo otkriti i dalje afirmisati ono što je najbolje. Jer, mi smo kontinuitet i svoje nasleđe, koje moramo preneti svojim potomcima, dobijamo od predaka – bez onoga juče šta smo mi danas. Čitav naš životni, politički, kulturni i civilizacijski program, naš etos, autentična srpska ideja, sama bit našeg postojanja, naš oživljeni arhetip, otelotvorenje našeg kolektivno nesvesnog, naša najvažnija specifičnost jeste i treba da bude svetosavlje (pravoslavlje srpskog stila i iskustvsta), kosovski zavet i domaćinski duh. Ove vrednosti su nas defininisale kao narod i kroz vekove do današnjeg dana one nas definišu.

* Prof. dr Petar Anđelković