Smatram da se u životu malo toga događa slučajno. Čovek mora da vredi, da ima poštovanje prema drugima, da je vaspitavan u porodici koja je umela da mu pokaže pravi put. Da svojim vrednostima ostvaruje željeno, ali istovremeno i pogledava oko sebe, sve u želji da razume i osećanja drugih.

Budimo ljudi!

Ako nisi za druge, nisi ni za sebe!

Čini dobro i dobru se nadaj...

Danas je devetnaesta godina postojanja ove Kuće. Ana, Andrija, Aleksandar, Neša, Nikola, Iva! Prva slova ovih imena činila su i čine naš drugi dom!

Ovo je porodična vrednost koju nastojimo da sačuvamo.

Čista naša. Pirotska!

Zašto ovo?

Zato što nas je život učio i naučio da poštujemo druge, da budemo uz ljude u nevolji, da nastojimo da im koliko je moguće olakšamo životne muke!

Zbog toga i Ani press, zbog toga i Bilja, Ivana, Sonja i Zoran baštine te vrednosti i svi zajedno pogledavamo ka životu sve želeći da svima bude dobro.

Nikada toliko, kao ovih nekoliko dana, nisam išao u Krupac! Vodila me iskrena želja da budem prijatelj jednoj porodici, koja živi u neizvesnosti, nevoljama.

Otac je umro. Majka Slavica nije dobro "sa zdravljem" kako narod obično kaže! Sin Aleksandar ima 20 godina. Završio je Mlekarsku, treći stepen. Ne radi za stalno. Svakog jutra u pet ide "u drva" za dnevnicu. Mala Ana je upisala Tehničku školu. Ono što Aleksandar zaradi u planini, to je sve.

Ova priča stigla je do ljudskih vrednosti. Do osećanja pripadnosti.

U subotu je došla jedna gospođa. Prava. Građansko vaspitanje. Ima dve udate ćerke i sakupila je odeću i zimske čizme za Anu.

U nedelju, pravo sa požara na deponiji, otišao sam u Krupac. Bilo je oko pola jedan.

Aca je otišao da pomaže drugaru.

Kapiju je otvorila majka, za njom - Ana.

Danas pre podne ispred radija srela me još jedna Piroćanka. Pripremila je odeću za Aleksandra.

Doneće je sutra!

To je život onaj kakav bi trebalo ili da li bi mogli svi ponekada da živimo.

Da budemo ljudi!

Da činimo dobro.

Da budemo i za druge!

Svi oni s prvim slovima naše Ani press i svi moji koji svakog jutra dolaze u redakciju, nastojimo da budemo upravo to!

Da osetimo život kada treperi, da osetimo drhtaje ljudi, da usamljenima, namučenima pružimo ruku!

Pokušajte, da zaista svi budemo ljudi!

Možda će nekada i nama ljudska ruka biti potrebna...