Svet je ustao zbog fudbala.

Porodice menjaju navike. Na "kućnim savetima" donete su važne odluke. Narednih 39 dana na ljubitelje fudbala ne treba računati.

Prodaja televizora raste. Kafići postavljaju velike ekrane i video-bimove. Deca menjaju sličice od jutra do mraka. Centralne informativne emisije na svim kontinentima počinju izveštajima sa Mundijala.

Na tri kontinenta, u 16 gradova, igraće se 103 utakmice najveće sportske predstave na svetu.

Kažu da ne postoji veće globalno čudo od Mundijala.

Kockarnice podižu kvote. Reklame su pune Zlatne boginje, Mesija, Ronalda i Embapea, Jamala, novih fudbalskih zvezda.

Milioni ljudi krenuli su ka stadionima.

A u Srbiji, zemlji koja živi za fudbal, ljudi se ovih dana pitaju samo jedno:

"Za koga navijaš?"

Nas nema, ali Srbija i dalje živi za fudbal. I to se vidi svuda, kao i u našem Pirotu.

Kafići su puni, navija se za druge reprezentacije, skače zbog tuđih golova. Mnogi se raduju i dobitku u kladionici, jer fudbal ne može da prestane da se voli.

I baš zato ovo pišem, Glavni.

Dok svet slavi Mundijal, Srbija i Pirot imaju razlog za tugu.

Jer, pored reprezentacije, nema ni Radničkog. Nestao je onaj naš Radnički!

Nema onog Radničkog zbog kojeg su hiljade ljudi išle ka Senjaku. Nema Pirgosa, nema kortea kroz grad. Nema punih tribina i onog osećaja da ceo grad diše kao jedan.

Ostala su samo sećanja na Hajduk, Zvezdu, Rad i Vojvodinu u Kupu...

Za bodove: Vardar, Sutjeska, Radnički Niš, Kragujevac, Spartak... deset hiljada naših ljudi uz Radnički protiv velikih klubova.

Vijorile su se zastave Pirgosa, transparenti. 

Kolone autobusa vozile su nas ka Skoplju, Prištini, Boru, Beogradu.

Kakvi su sve veliki igrači gazili pirotski ćilim...

Bilo je to vreme kada se u vojsci prvo pitalo za Radnički, pa tek onda za Tigar, ćilim i kačkavalj.

A, danas?

Radnički je oduvan na vetrometini fudbalskog haosa.

Tribine su prazne, ljudi razočarani.

Nedeljom odlaze na vikendice, u šljivare, na planinu. Odavno ih nema!

I zato ovo pišem, Glavni.

Da li je fudbal u Pirotu nestao? 

Ove večeri su dovoljan dokaz da je Pirot, iznad svega, grad fudbala. Dovoljno je prošetati gradom i videti koliko se prati Mundijal. Nisu nestali ni Radnički, ni Pirgosi, ni ljubav prema klubu. Radnički je ostao sam, ponižen!  

Svi su okrenuli leđa, a neki ga ponižavali godinama!

Ali, zašto si ti okrenuo leđa?

Zaboravio si da Pirot nisu samo asfalt i tenderi, bazeni, poslušne nevladine organizacije i namešteni konkursi za medije.

Pirot su ljudi. Pirot su emocije. Pirot je Radnički. Pirot su i rukometašice i rukometaši, basketaši i oni drugi pod obručima!

Video si ljude u kafićima. Šta misliš, koliko im nedostaje radost u svom gradu koju samo lopta može da donese?

Vratili bi se oni na stadion "Dragan Nikolić". Došli bi ponovo Pirgosi. Ponovo bi kolone ljudi Kejom s mnogo nade žurili na Stadion.

Glavni, da li imaš snage, želje da razumeš da je Radnički mnogo više od Kluba. Radnički je deo duše ovog grada.

Ako smo nešto naučili ovih večeri, onda je to da je fudbal – večit.

I u Srbiji. I u Pirotu. Treba ga samo čuvati i poštovati!

Pirot nije prestao da voli fudbal. Samo čeka da se vrati ono što je nestalo, da se ponovo veruje. Da se navija, da se pune tribine.

Kao nekada...