Počeću, ha, naopako! Uostalom toliko toga je svakodnevno nekako – tako – naopako...

Vraćamo se iz Toplog Dola. Sa mnom moji najbliži ljudi. Proveli smo dan skoro uobičajeno. Dole pored reke, zna se dimilo se, pojelo, nešto popilo.

Ovaj Topli Do upamtiću za sva vremena, jer sam sreo toliko neobično-običnu ženu, da ću svaku priliku koristiti da pričam o njoj. Ima 85 godina. Da li sam dovoljno rekao time što sam pomenuo godine? Ma, nimalo.

Istim putem vraćamo se i u povratku. Put kroz "Mali kolorado" je sve gori. Voda snela šoder sa brda, tu i tamo po neki veći kamen strovalio se na put. Uklonili dobri ljudi!

Želeo sam usput da pratim igru Radničkog protiv Sinđelića, ali internet mreže nema nigde sve tamo do one krivine ispod Temske.

Opijen vazduhom, pređenim koracima ubeleženim u telefon (eto to je prava vrednost Stare, dodajem ostarele planine) vraćamo se iz Toplog Dola.

Topli Do postaje selo apsurda. Ljudi komentarišu sve i svašta na različite načine. Ipak, neću da ulazim u detalje. Smatram da je svaka cigla, svaki crep koji je došao tamo – dragocen.

Imam, međutim, utisak kao da je ona euforija osvajanja sela, obnavljanje kuća zastala. Možda grešim, ali, osim ljudi koji su nešto čačkali u baštama i jedne grupe prirodnjaka, nešto posebno ne videh.

Uznemirila me porodična kuća Mite Gage. Pogledajte kako izgleda.

Uznemirio me i most preko koga sam morao da prođem da bih stigao do reke.

Mnogo napuštenih kuća...

Šetao sam sigurno sat i više selom. U odnosu na poslednji dolazak, ništa novo. Tu i tamo po neki automobil.

A, da – sreo sam i stado ovaca i koza.

Kako mi je sve nekako bilo u sećanjima (bio sam često u ovom selu, gde tokom leta se nešto promeni, a potom, svi ti "aktivisti" nestanu, da bi ponovo Topli Do "uzeli" za sebe), setio sam se upravo nje.

Ona ne ide. Ona je jedan od čuvara ovog sela. Najda!

Dočekala me na terasi. Koristi štap, operisala je kukove, ali, samo što ne potrči. Uredila frizuru, prava dama.

Otresita, jaka u glavi što bi rekli naši. "Hajdemo da vidiš moj svet u kojem ja živim. I čuvam, radujem se ovom selu, ovoj planini koju sam smestila u duši."

Trajalo je to poduže, imalo se šta videti.

"Šta ćeš da popiješ", pitala me. Ruzmarine moj zeleni, zapevali smo zajedno. Ja bolje da nisam...

Sto i četiri stolice na tek "podšišanoj" travi, utonuli smo u miris ruža i lepotu latica.

Aj' živeli, da si živa još...

Pusti, bre, imam 85!

Samo, našalio sam se...

Priznajem, popili smo "još po jednu"! Kada sam sklonio telefon, nastavila je da priča. O svojim poznanicama u Pirotu, o Sopotu, o mom pokojnom zetu Ljubiši i bratu Žiki, o mojoj sestri, Mirjani i Dušanu Vasiću, Borki Cekić...

Zvonio mi je telefon.

 Hajde, "o'ladi se"!

Krenuli smo do kapije. Zastajali smo nekoliko puta. Najda je jedan ogroman život. Roman, duga priča o ljudima, o svojim dragim gostima...

Oko nas do kapije sve u cveću.

Obećao sam da ću pobeći i doći u ovaj životni raj. Da udahnem vazduh planine, šetam šumom, mirišem crvene ruže.

Ima 85 godina. Tek onda sam shvatio zašto.

Neka još Bog dâ još dva puta po deset, najmanje.

'Ajde bre, mnogo je, reče. Preko kapije se pozdravismo.

Odgegala je lagano, čačkajući po ružama. Okretao sam se često. Deo mene, tog Najdinog života ostao je tamo.

Da li ovo postoji još nekud?! Ovakva žena i raj koji je sebi i ljudima podigla!

Bog te čuvao još sto godina, Najdo!