Boldirani kurziv

Tradicija se nastavlja! Sve će biti kao i uvek! Na programu brojne trke. Od dečice iz vrtića do trke Zdrav i sposoban.

Program potpuno isti "sto godina"!

U mnogim zemljama, gradovima, u nekim i u Srbiji, krosevi su uvek bili manifestacije zdravlja, uživanja na svežem vazduhu. Uostalom, osnovne poruke svih zdravstvenih radnika upućenih svim generacijama da izađu, da hodaju, trče, da se rekreativno bave očuvanjem zdravlja.

Iskustvo poslednjih godina govori da je ovde kod nas važi ono "što bliže zori, to gosti gori"! Što se bliže trke učenika srednjih škola, to se broj učenika smanjuje da u nekim trkama učesnike možete prebrojati na prstima obe ruke.

Sigurno!

O trci Zdrav i sposoban da i ne govorim. Ne postoji kultura negovanja zdravlja! Potrebno je samo izaći na Kej, udisati čist vazduh, uživati pored Nišave i prošetati. Bez obzira na godine i kondiciiju. Trke imaju simboličan naziv i to je samo ostalo.

Druga pojava koja takođe zabrinjava je fizička (ne)spremnost učenika. Zamislite decu sedmog ili osmog razreda osnovne škole, da ne pominjem srednjoškolce koji hodajući, teškom mukom ulaze u cilj, držeći se za ruke, šaljući neku poruku koja uopšte nema suštinu.

Odgovornost za brojne dosadašnje neuspele kroseve leži najpre i pre svega u porodici, u odnosu roditelja prema deci i potpuno zanemarivanju da na decu utiču da tokom dana izađu u dvorište kuće, ispred kapije, u park da se, kako se to kaže "istrče"!

Odgovornost je i na profesorima fizičke kulture. Kako li se sada predmet zove? Zamislite, ako je profesoru bitno koliko će đak baciti kuglu, da li će pogoditi slobodna bacanja na času i koliko će skočiti u dalj, za peticu, trojku ili dvojku!

Učenici se, gospodo, ne spremaju za olimpijska takmičenja. Đacima na fizičkom treba objasniti zbog čega je bitno da trče, da budu aktivna. Neophodno je kod njih stvarati naviku da je bitno da se kreću, kako bi bila zdravija, ornija za učenje i druge aktivnosti. Sve je više dece s viškom kilograma i to, takođe, mora da bude briga  sveukupne politike razvoja dece u školama. Petice iz navodno najvažnijih predmeta, često gube od vrednosti, ukoliko je đak u međuvremenu izbegavao da koristi vreme za rekreaciju, već je bio prinuđen da se prikuje za stolicu "bubajući" do ponoći. Ili...

A, zdravlje?

I na kraju, oganizatori kroseva trebalo bi konačno da ovu manifestaciju učine mnogo interesantnijom. Samom pristupu, novim detaljima, drugačijem sistemu takmičenja. Kako su uspeli da od raftinga naprave spektakl, a kros je potpuno isti, od oca Dragana Filipovića i Ljupčeta Džurdže, preko Fiće i Joce do ovih mladih ljudi sada.

Sve je isto. Čak su i redari sto godina isti, spikeri, zapisničari, slabo ozvučenje i nekoliko istih profesora fizičkog. I nagrade, one kesice sa slatikišima od one Piljare u Senjaku, i to je isto. Čak su i one kutije od nazovi postolja godinama bile iste.

Da li i tu nešto treba da promeni?!

I na kraju, baš bih voleo da subotu pre podne na Keju vidim i direktore škola. Da se i ovde hvale na isti način u slučaju da njihovi đaci pobede, baš onako kako to čine kada donose medalje sa matematike, fizike, hemije... Bravo sve je bitno, i to, ali i ovo.

Stari, pametni Latini nisu uzalud kazali:

Mens sana in corpore sano!

U zdravom telu zdrav duh!