Prosto neverovatno! Dinčići su izazvali neočekivano veliku reakciju. Rekao bih, posebno, kada su se preselili u Krupac.

 Evo vam dokaza.

Doprlo do 42.673 osobe, 7.234 interakcije sa objavom, 535 različitih lajkova, 118 komentara...

Ovakve "rezultate", recimo, niko od političara u Pirotu, bilo s koje strane, nije imao. Bilo je i preko stotinu hiljada, ali zbog  drugih razloga. Za našu misicu, za onu tragediju u centru, za kovid, za naše  specijaliste u Kovid bolnici u Nišu, za amonijak...

Šta je to izazvalo takvo intresovanje? Mogu da vam kažem da je i van Pirota, iz drugih gradova, bilo mnogo reakcija.

O komentarima neću, jer možete da ih čitate ceo dan.

"Krupčanje" su u većini negodovali zašto na isti način nisam reagovao za Milenicu i Velimira, sestru i brata Živković, koji žive u užasno teškim uslovima.

Odgovorio sam, mada o njima zaista nisam znao ništa!

.................................................................. 

Priča prva - sestra i brat Živković

Predsednica MZ Krupac i njen Savet reagovali su odmah posle doseljenja Dinčića. Doveli Zorana Nikolića, kako piše koordinatora, u Krupac. Slikali su se ispred kuće, vidim po uniformnom tekstu koji je zajedno sa slikom poslat na adresu TV Pirot i PV.  

Dva-tri dana ranije, osoba koju ne poznajem javila se da je razgovarala sa Milenom da Nenad Paunović dođe kod njih. Čak mi je poslala i Milenin broj telefona. Sutradan mi je ista osoba, valjda posle iznenadne posete funkcionera gradske uprave, poslala poruku, a zatim me i zvala i doslovce rekla:

Nemojte da idete, oni neće da vas prime!

Pošto sam od jedne humane osobe iz Senjaka dobio poziv da je pripremila posuđe i odeću za Dinčiće, već sam bio planirao da u nedelju oko 12 časova idem u Krupac.

Čak i da nisam, bio sam odlučio da odem do brata i sestre. Osećao sam isto ono (ne)raspoloženje kao kada je u pitanju porodica Dinčić, da narodu pokažem kako žive Živkovići. Savest mi je nalagala. Uz to, demantovaću Krupčance da nisam želeo da odem.

Na putu za Krupac javila se ista osoba i, onako malo panično, rekla:

Čuli su da treba da dođete, nemojte da idete, oni neće da vas prime u kuću!!!

Odgovorio sam da sam već za nekoliko minuta u Krupcu.

U prodavnicu Marmil u Krupcu svratio sam da kupim kafu, klaker i grickalice, praznih ruku se ne ulazi prvi put u tuđu kuću. Ispred prodavnice i u prodavnici čuo sam dosta toga. Nešto mi je bilo ranije jasno, a o nekim detaljima koji se tiču Živkovića nisam želeo da slušam!

Živkovići žive nepunih sto metara od centra sela. Trošna kuća sa leve strane sokaka, ograda i kapija od starih letvi.

 Milena, zvao sam.

 Čuo sam njen glas i ušao unutra.

Jedna koka, mačka, otvorena vrata od kuće. Trošna stara kuća koja me podsetila na onu staru kuću Bela mačka. Verujte mi tako!

Napravio sam video snimak:

Milena je izašla, vidno hramajući, štap u rukama. Dok sam joj davao kesu, osmehnuo sam se, pitao je kako je i...

Uznemirena žena je do tada smireni izraz lica promenila. Bila je crvena u licu.   

Ne, ne može, neću ja da onodem. Zašto ste došli? Sad ću da zovem Batu!

Pokušao sam da objasnim da neću da snimam, samo da popričamo!

 Ništa.

Sa Batom je razgovarala jednom, vratila se i nastavila. Pokušao sam da joj objasnim da hoću da razgovaramo o njihovom životu, o zdravstvenim problemima, o primanjima, o tome da poznajem doktorku Panašić u Beogradu, koja se bori protiv Kronove bolesti.

Sad ću ja da zovem Batu ponovo. 

I Bata se javio!

Ne mogu, nemam snage da objašnjavam način na koji je Velimir razgovarao sa mnom. Bilo mi je žao, bilo je i neprijatno.

Ko je ove ljude na ovakav način okrenuo protiv čoveka koji im je došao dobrom namerom?

I Bati sam se izvinio i izašao iz dvorišta.

Prva komšinica nije mogla da veruje šta je slušala dok je stajala van ograde. Njen savet Mileni da to ne radi, samo je još više iznervirao. Žena je otišla.

Otišao sam duboko razočaran.

Ljudi iz prodavnice izašli su da me pitaju šta se dogodilo. Objasnio sam i nisu bili iznenađeni!!!

......................................................................

 Priča 2 - Dinčići

U sokaku levo, preko puta autobuskog stajališta na početku sela, nije bilo vozila. Lako sam ovog puta prošao i parkirao ispred dugog dvorišta na kraju kojeg je kuća u kojoj sada živi porodica Marije i Milana Dinčića. 

Humana gospođa koju sam sačekao kod parkinga ispred Škole Mladost donela je nekoliko kutija, veliku kesu, manju kesu s lutkama. Pribor za ručavanje, viljuške, kašike...

Milan je došao do ,,žućka". Čekao ga je otvoren gepek i leva vrata.

Poneo sam kesu-dve i ušao u kuću. Sve isto. Baka u krevetu, Marija s malom devojčicom u rukama, brat i sestra u jednoj fotelji. Na stočiću šerpa. Jufka za doručak.

Milanu sam skrenuo pažnju na komentare o njegovom ponašanju, o onoj igri "greb greb" gde samo Lutrija Srbije dobija.

 Pokušao je da demantuje.

Da, zaboravio sam, pitali su ljudi, evo Milanov broj žiro računa!

..........................................................

Treća priča! Nikada više!

Izašao sam iz kuće. Zubato sunce, na ulicama malo ljudi. Čekala se noćas Nova godina. Na njivama nikoga.

Zastao sam kod znaka - Krupac. Nisam mogao da izdržim. Bio sam ubijen, razočaran. Da li je moguće da neko može ovako da se poigrava s ljudima, sudbinama? Ljudi smo, aman!

Ušao sam u kola. "Žućko", kao da je sam "vozio"! Polako, gledao sam nekako besciljno. Da li je moguće? Tri mlade dame, koje sam pre toga video u Krupcu, koristile se lepo vreme za šetnju. Zastao sam!

Otvorili smo dušu. Imao sam utisak da smo svi hteli da pričamo. I jesmo. Razumeli smo se!

Milena i Velimir, izgledalo je i njima, morali su tako. Dobro to, a kakve veze ima novoizabrana kmetica, Savet Mesne zajednice, s dolaskom jednog novinara? Da li je njima to smetalo? Zašto i naša redakcija nije dobila sliku i tekst!?

Moje životne priče govorile su da su upravo ovakvi ljudi uvek bili gostoprimljivi, prijatni, sve bi dali za druge.

Zašto su brat i sestra Živković bili drugačiji?!

Teška srca sam sve ovo uradio. O Mileni i Velimiru, o Milanu i Mariji, o ljudima koji hodaju tankom linijom života treba brinuti, činiti sve da žive dostojno ljudskog roda.

Ako se sve to ponekada pretvori u nešto drugo, onda, džaba nam sve! I čovek, ljudske duše i briga o njima.

 Hajmo da više tako ne bude!

Hajmo da što pre Milena i Velimir, kao i deca u porodici Dinčić i mnoga druga deca (nažalost) žive bolje.

 A, da to činimo samo dušom!

Nikako nekakvim drugačijim manirima! Da kažem kojim...

Ako ih je ovde bilo?!

Možda sam pogrešio.

Za kraj:

"Kmeticu" sam juče zvao veoma često. Nije htela da se javi!

 Zašto?!