… Pokušao sam danas da pobegnem od svega. Sakrio sam negde, u neki deo svog života, one reči direktora Gorana Petrovića, (koje je nažalost prenela osoba kojoj sam dao ime "potrćko" namerno. Osoba koja je rasla životno i profesionalno kraj mene, koja me izdala i kojoj sam dao ruku u trenutku kada je životno bio na ivici) da, ta osoba je prenela da je dr Goran Petrović, ne znam mu srednje slovo, i još neke detalje, da je sve što objavljujemo laž!!!

Čuvam sve, da o tome pišem tamo u nedelju. Imam i reagovanja cenjenih lekara specijalista. Ako ste, direktore Petroviću, da teramo istinu do kraja onda ste našli pravog čoveka. Ćeraćemo. Ali ću vas podsetiti na još neke detalje iz prošlosti.

    Teška je uvreda, nema teže, da mi kažete da smo objavljivali laži! Da je tako, danas ne bih smeo da Piroćancima izadjem na oči. A sretail su me mnogi i govorili da izdržim!

  Da , želeo sam da sve to odbacim od sebe do sutra i ovaj dan, ako je moguće, prodjem mirno, da udahnem tišinu, da prošetam, da budem sam sa sobom…

…………………………………………………………………………………………………….

 Neću objašnjavati. Sve će vam biti jasno.

…………………………………………………………………………………

 Kafići prazni.  A, subota!

 Pogašena svetla. Stolice u bašti "nazidane" jedna na drugu. Parking prostori prazni. Poneko izlazi iz Crkve. Slava.

 Da, Kej!

  Penjem se uz stepenice, otvara se preda mnom slika koju sam očekivao!

  Želeo sam na trenutak da kažem svoj utisak, da razlijem osećanja, dopustite mi. Živ čovek.

 A tada,  imalo je šta videti i u čemu uživati. Mame, tate, dečica, stariji, tu su na keju. Ona moja poruka živi, "Vidimo se na Keju!"

Sa drugog ringa sve se lepo videlo. Nišava, Kej, tamo uzvodno, ali i sa ove pazarske strane. Idem tamo!

Tu sam negde pri kraju mog "puta po Keju", našeg zajedničkoig bega od kovida, uobičajnih trenutaka u sobi, na poslu, ma gde sve ne. Svuda maske, odvajanja, briga, bolesni u porodici, medju rodbinom, prijatelji, komšije…

 Pogledao sam koliko sam prešao. Neka to bude i predlog za vas. Spajao sam svestan ili ne, i lepo i korisno. Ili samo jedno, pobegao sam od kovida – u zdravlje.

    Prolazeći ulicom Danila Kiša, skrenuli su mi pažnju momci koji su u dvorištu nekadašnje Učiteljske škole, Pedagoške akademije (u ovom dvorištu proveli smo detinjstvo)  VŠSS, igraju tenis. Zašto da ne? Ko voli, uvek će naći mesto. Dok se ne dogovore čiji će biti naši teniski tereni.

     Vraćam se na trg. U Ulici Ćirila i Metodija i dalje tišina. Poneko vozilo, neko ko je zakasnio na subotnji ručak i niko više. Deda Mraz u onom kafiću i dalje sam. Hoću na onaj drugi, "beli trg", kako ga zovu.

    Predivno. Pala mi je na um ona  Djurina "Na liparu" - "Jeste li mi rod, siročići mali, il su vas…"

Jeste li mi rod, siročići mali?                                     
Il’ su i vas možda jadi otrovali;
Ili vas je slabe progonio svet;
Pa dođoste samo, da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?

Mi smo male,
Al’ smo znale,
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti
– Ćiju ći!

   Dovoljno. Za kraj ove subotnj priče, malo optimizma, osmeha i istine. Svi negde žurimo, sakrivamo se, bežimo, čekajući novi dan bez straha i strepnje. Kao i oni …