Zašto je to tako, e to neću da objašnjavam! Da li imam odgovor ili jednostavno ne želim?

Dileme su jasne!

Da li je to život postao toliko čudan, ishodi neizvesni, da li to ljudi žive u sve težim uslovima, ljudi u posebno teškim okolnostima, da im je egzistencija ugrožena!?

I moja lična dilema! Zašto godinama svi ti ljudi zovu našu redakciju, po navici traže "Nešu Pauna"? Zbog čega dolaze ovde, zašto šalju mejlove na našu adresu? Zar nema i drugih medija?

Odgovor oni znaju!

Ono što nosim u sebi to je, da osećam muku, vidim njihove izraze lica, oronule kuće, mrak u sobicama, podove od zemlje. Memlu... Dečicu musavih obraza...

"Budimo ljudi" - govorio je besmrtni patrijarh Pavle!

Odakle toliko surovosti u ljudima?

Lazar, dečko iz Krupca, pre neki dan podsetio nas je porukom na našok instagram stranici. Objavili smo!

VAŠA PISMA: Laza iz Krupca - Pomozite mom drugu Aleksandru, sam je sa majkom! Ne radi, kuća se urušava!

Bio je utorak, drugi septembar.

Poslao sam poruku da ću oko šest biti u selu. Kuća odmah posle benzinske pumpe.

Dočekali su me ispred kapije.

Da, baš tako. Nažalost strepeo sam da će biti baš tako. Dvorište, ispucali zidovi, stepenice, onaj zastor na vratima.

Dobar dan u kuću!

Baš to, snalazimo se uz tužan osmeh, Aleksandar je tražio odgovore. Majka bolesna, ni dana rada, nema socijalno, nema radnu knjižicu. Mala Ana završila je u Krupcu osnovnu školu. Ona i brat dele sobu.

Nastavili smo razgovor. Priznao sam u jednom trenutku da sam u životu uradio na hiljade intervjua, ovaj me zaista uznemirio. Bio sam na ivici suza.

Majka je heroj na "majčinski način"! Ana pomaže, kuva kada je majka loše. Porodica hrabrih. Nema pomoći, nema zdravstvene knjižice.

Dok razgovaramo Ana često spušta pogled, Aca čuva osmeh, postao je snaga porodice tako rano. Nepunih 20 godina.  Traži posao. Mlekar! Prijavio se, ima radnu knjižicu. Da li u Komunalcu mogu da otvore vrata? Majka čeka Socijalno. Ana ima samo jednu žalju ovih dana, da se pripremi za školu. Sveske, olovke, knjige idu preko Škole. Brat je kupio ranac. Skoro će sedam, nisu ručali, o večeri ne misle...

Izašli smo na ulicu. Dečica iz komšiluka trčkaraju. Ana im se raduje. Jedna žena sedi ispred svoje kapije. Prilazim:

Sumrak, nestaje još jedan dan. Isti kao i sledeći. Aca će ustati rano ujutru, ući u kamion i otići da radi za dnevnicu "u drva". Ana će autobusom u Školu, a majka će ostati sama. Da li će biti hrane, deca će se gladna vratiti?

Stalna muka, strah, strepnja.

Vratiću se početku ove objave!

Da, živimo u zemlji demokratije, gde je humanost jedna od osnovnih vrednosti. Gde su krov nad glavom, topla voda, patos umesto zemlje na podu, pravo na lečenje, na rad, na školovanje ne samo ljudske, već i statusne obaveze društva!

Krov iznad Anine sobe preti. Ranije je goreo dimnjak. Šporet u njenoj i Acinoj sobi dotrajao.

"Snalazimo se. Borba." - to su reči koje je uz uzdah, kroz tužni osmeh ovaj momčić izgovarao.

Iste večeri zvao sam Dejana Aleksovskog, direktora Tehničke škole. Danas mi je rekao da je pokrenuto sve što je moguće da se Ani pruži ruka. Da uči, da vrati osmeh, da se raduje...

Aca je otišao "u drva"! Vratiće se pred mrak. Ima šum na srcu i bolove u leđima!

Majka Slavica čeka mišljenje lekara. Centar za socijalni rad je najavio "za neko vreme", radnu knjižicu nema...

U selu, u Mesnoj zajednici - niko!

A vi, a mi, a ovo društvo, a patrijarh Pavle i poruka da zaista budemo ljudi!?

Biti čovek je predivno, ali teško.

Da li smo svi to, dragi ljudi?