Nastavljamo.

Prethodna objava o brdu u srcu grada, pravi je, lagani uvod u razlivena osećanja mog druga iz detinstva. Mlađi je od mene, ali je uvek, ma koliko voleo sve te njegove vršnjake iz ulice (Zorana, Miću Kokija, Cvrlu, Jocu) on bio drugačiji. Možda i zbog toga što je dobro "igrao loptu" i što je često bio u ekipi sa nama starijima.

Stanovali su u zgradi Banke. Otac Jovan Stojanović bio je direktor Banke. Imao je nešto stariju sestru Lilu, takođe kao i on patrijarhalno vaspitano čeljade, pristojno, milo...

Život ih je "razbacao". Roditelji su umrli! Lila je u Boru, Toci već dugo poznati stomatolog u Kraljevu.

Nedavno smo se videli, prošli smo sva "naša mesta" mada je on i sam obilazio neke svoje tajne i, pored svega, išao na pijac da u Kraljevo ponese suve paprike za punjenje i još ponešto što će mu zamirisati na Novosadsku ulicu!

Pre neki dan je poslao prvu priču.

Ej, razbio si me ovom reportažom o Sarlahu. Udario u nerv. Moraću da sednem.

SARLAH, SEĆANJA! Tomislav Stojanović, Piroćanac u Kraljevu: Detinjstvo na Sarlahu! Od Kristalne pećine do Rajskih staza i Ploče

Maločas je stigao drugi mejl i druga priča.

Sarlah! Ovo je naša pesma.

Gde ćemo se videti sutra reče ona?

Hajdemo da se nađemo u parku kod Kalea, pa možemo da prošetamo Sarlahom, odgovorih!

Po dogovoru u park smo stigli iz različitih pravaca.

Kroz park i sve do uspona na Sarlah išli smo jedno pored drugo, dok je srce kucalo brzo i tiho!

Za ruke smo se uhvatili kada smo zašli na brdo.

Početak jeseni već se kao zlatnožuckasta zavesa video na prirodi.

Na Sarlahu je bila tišina koju je remetio povremeni cvrkut ptica.

Gore sa vidikovca se pružao Pirot sa svom svojom širinom sve do okolnih brda.

Naravno, nama vidik nije bio prioritet jer nismo tu bili prvi put.

Ipak nam je pažnju skrenula muzika koja se povremeno čula sa vašara iz livada Barja!

Iako je muzika dolazila povremeno, različitog intenziteta i razgovetnosti, jednog trenutka se lepo čula melodija jednog evergrina!

''Ovo je naša pesma'' rekla je tiho da bi se valjda melodija bolje čula!?

Da! Biće to naša pesma za sva vremena našeg sveta!

Melodija se polako gubila nošena povetarcem sa vrha brda prelazeći u nerazumljivu jeku.

Počeo je i suton, a sa njim i septembarska svežina. 

Neka blaga jeza počela je da nas obuzima, možda kao posledica povetarca, ili je to bura emocija ostavljala svoj trag!?

Na rastanku, na kraju parka Kalea, otišli smo na dve strane kao i što smo došli.

Kasnije je i život tako hteo, da nas razdvoji, ali je ostala Priča i Naša pesma a možda i ljubav u srcima našim!?

Toci

...........

Nije ovo blog, kako kažu. Portal je Piroćanac koji stiže svuda i svoje ljude obaveštava o svemu što Pirot boji različitim nijansama.

Ja samo čitam tebe. Lepo mi ovde u Njujorku kada listam postove, reče mi juče On. 

Nenade, jutro počnijem mojim Pirotom, našim Portalom, piše mi moja školska Gordana Đorđević, sada Agbaba, u Sloveniji.

Piše Bobi iz Štutgarta, iz Majamija, Dragi sa Islanda...

Mnogi.

Takne ih u srce, vrati sećanja.

Ali i javi sve ono što je važno za Pazar, Tijabaru, Gnjilan, Krupac, Rsovce, Ržanu...

Hvala, Tomislave, što mi u grudima još uvek igra. Znam da su nam sva naša krvna zrnca potekla na ulicama i u "ćošetijama" našeg grada, da drugačije teku. Brže, razigranije...

Dobro je da si se "razlio" svom svojom dušom i poslao reči koje pevuše kao ptice na Sarlahu, ili gugutka koju sam jutros rano slušao u dvorištu.

 Rođeni "tuva, po malete"!

Ako bi pokušavali da nas menjaju...

Neće da mogu!

Mnogo smo se "uzidali" u sve, u Kej, u Nišavu, u Sarlahat, u ćilimi, jagnjeće, kaškavalj, u Radnički, Tigarat i Prvi maj...

Teka su ni i u vojsku upamtili!