Treća nedelja kako sa lica mesta nastojim da skinem naslage zaborava sa Sarlaha. Da li zbog toga što nam je priroda "poslala" brdo i smestila ga u centar grada, a mi nismo primetili, da li zbog toga što Sarlah ima svoju prošlost iz vremena kada su naši stariji najlepše trenutke provodili uživajući i prolazeći rajskim stazama, provodili večeri, organizujući kermes, slušali legendarne pirotske muzičare...

Sarlah je imao svioj atelje, gde su pirotski umetnici, u predivnom ambijentu, tražili inspiraciju i poklanjali gradu najlepše slike.

Podsetiću na poslednju nedelju kada je Perica Jončić doveo svoje društvo, a baka Jasmina sa unukom želela da se podseti prošlih vremena.

Prvo prolećno "osvajanje" Sarlaha! Krenuli: Perica i njegovi "sarlahovci", baka Jasmina i njen unuk!

Moj drug iz detinjstva Tomislav Stojanović, za nas je bio Toci, danas vlasnik zubne ordinacije u Kraljevu, inspirisan reportažama poslao je juče svoja sećanja pretočena u reči.

SARLAH

Brdašce u Pirotu

Pre par godina došavši u Pirot hteo sam da operem auto i otišao u A.M Društvo preko puta Sarlaha. I dok sam čekao svoj red, onako stojeći ispred perionice pored puta, zagledao sam se u brdo ispred.

Pošto sam dugo tako stajao i gledao u Sarlah, prišao mi je neki čovek, tu iz perionice i pitao me šta to tako dugo i promošljeno posmatram. „Deo mog detinjstva je na Sarlahu, i dok gledam sećanje iznosi sve nove i nove slike i  događaje, a Vaše pitanje mi je sada zamutilo vidik“, odgovorio sam. Čovek je  zaćutao i otišao.

Šta sam ja to tada „video“ i čuo? A i sada?

Kao tinejdzeri moje društvo i ja smo živeli jako bezbrižno, bez stresova. Škola nam je bila potreba, a druženje iskreno, puno ljubavi. To su bile post-šezdesete godine. Iz takvog života imali smo potrebu, pored fudbala i Nišave, da često istražujemo Sarlah.

Sarlah je u svom južnom i jugozapadnom delu stenovit, bez neke vegetacije, a severoistočni je šumovit, i imao je kao i sada prosečene staze za šetnju. One su sada zarasle u korov, a neke i neprohodive. Na šumovitom delu je bilo raznog cveća, a posebno ljubičica. Međutim, mi smo tražili izazov i valjda priliv adrenalina pa smo na kamenitoj strani stalno nešto istraživali.

Tamo, nešto zapadnije, ka Gnjilanu bila je poznata Kristalna pećina, među stenama i ponekim šibljem. Uvek smo iznova tražili njen ulaz. Ulaz u pećinu je bio tek da se četvoronoške moglo ući. Od ulaza ona se pružala blago naniže i zapadno. Ulazili smo sa baterijskom lampom osvetljavajući njene žućkaste, svetlucave zidove. Nekada smo nosili i po neki čekić i lomili kristalno kamenje sa zidova, jer nam je to i bio cilj. Dublje spuštanje u pećinu je bilo rizično, i mi (bar moje društvo i ja) nismo išli dublje.

Sa stenovite strane prelazili smo na šumovitu u delu prema Kaleu. To je bio uzak prelaz uz stenu sa podlogom koliko za naše stopalo, a pomoć nam je pružalo drveće koje se odozdo naslanjalo na stenu. Ooooo koji je samo adrenalin to guralo, da mi se i sada taj osećaj javlja. Naravno, nikada nam se ništa nije desilo, pa smo valjda zato to i radili.

Šumovita strana je služila za odmor, jer je bilo trave, hladovine i neprestanog hora raznih ptica. Tu je naš adrenalin završavao svoj put, a mi normalno prodisali i bez osećaja otkucaja svog srca. Uvek smo na kraju bili žedni i jedva smo čekali da siđemo kod bazena da se napijemo prelepe hladne vode koja i ide negde iz Sarlaha.

Sada mi naviru nova sećanja vezana za silazak sa Sarlaha u obližnje vinograde kad stignu u proleće trešnje i u jesen grožđe. O tome drugom prilikom ako Neša da odobrenje! A tamo je baš bilo adrenalina i događaja da se i dan danas pamte!

Nisam rekao da danas imam 73 godine!

U Kraljevu,

Dr Tomislav Stojanović Toci

21.03.2025. god.

Setite se vaših dana na Sarlahu!

Pišite, ili dođite u nedelju u 11h!