Pre nekoliko dana  bio sam u selima podno Stare planine. Da tako formulišem. Išao sam da bih vam pokazao dokle su stigli radovi od Pirota  do Rsovaca. Ostalo će se tek raditi.

 Kako se radi o selima gde uvek ima nečeg interesantnog, to sam usput  svratio do Visočke Ržane, Slavinje i završio  šetnju na Vrelu. Naravno kod Pede na dimljena svinjska rebarca!

.....................................................................................................

 Visočka Ržana

Tamo se ništa ne menja. Ona zgrada desno, za koju mi prošli put rekoše da je vlasništvo nejasno, čak se i “braća Hrvati” pominju. Zgrada zadružnog doma, ogromna. Ko je sad unutra sve, teško je reći.  Uostalom pogledajte reportaže “Sela pod okriljem Stare planine“ koju sam radio čini mi se 2018. godine. Ništa se nije promenilo.

Imao sam temu u Visočkoj Ržani. Da vidim šta se događa u dvorištu bivše škole. Sećate se, Refarma je podigla narod da gradimo školu, na mestu one stare, manje zgrade. Došao Kerber, odjekivala Stara planina.  Borili su se ljudi  sa Farme Eva. To je u nekoj fazi. U papirima naravno. Niko neće da govori.

Poslednji put kada sam bio, dan pre koncerta Kerber, ona manja škola bila je tamo.

 A sada?

Ne znam šta da kažem. Znam da  je “stegnuta” zgrada ranije škole u Rsovcima i da su tamo deca.

............................................................................................

 Slavinja

Put je dobar samo do Rsovaca. Prema Farmi Eva i Slavinji je loš. Tu i tamo zakrpljena po neka rupa. Prema Rosomaču je asfaltiran.

O Slavinji često govorim da ima neku posebnu boju. Čak mislim da je mentalitet nešto drugačiji. Slavinja će biti čuvena u svetu, po  svetskom košarkašu Nikoli Mirotiću, koji je iz NBA došao u Evropu u Barsu.

Nikola je svakog leta ovde po nekoliko meseci. Ima svoj program treninga. Tu je i njegov tast, Jadran Vujačić, čija Agencija je preporodila pirotsku košarku.

Slavinja će biti poznata i po Farmi Eva, brojnim kućama koje se sredjuju, ali i po prirodnoj neobičnosti Slavinjsko grlo ili Rosomački lonci.  Kako hoćete.

 U Slavinji sam, nisam verovao, zatekao desetak automobuila, ljudi se razasuli po sokacima. Mnogi se vraćaju , bili do “Grla”

Uspeo sam da stignem i do Mitka, pravog, čistog  farmera koji ima na stotine ovaca. Mitko je predsednik MZ. Neće ni za živu glavu pred kameru.  Zatekao sam ga  sa radnicima. U investicijama sam, rekao mi je. Pravi je šmeker. Pustio bradu, vezao nekakvu maramu oko čela,  da se pojavi u Knez Mihajlovoj,  beogradske mlade dame bi se okretale! Ozbiljno !

Jedva mi je dao dva kilograma sira, mlad više nema, a ni ovaj više ne prodaje.

 Priznajem, znamo se, bilo je preko veze.

Bilo je već prošlo dva. Čist vazduh, priroda, baš sam ogladneo.

Odlazim!

............................................................................... 

 Vrelo!

U Restoranu na Vrelu, objektu koje je menjao vlasnike, zakupce, bilo je desetak gostiju. Napolju na parkingu veći broj automobila. 

Milica, valjda buduća Pedina snaja, je prava domaćica. Služila nas je uz prijatan osmeh i lepo, domaće vaspitanje.

Žarko, njen dečko, Pedin mlađi sin, je na fakultetu i Milicu je ostavio “na sigurno”! Inače, upisala je Visoku školu za vaspitače!

O svinjskim rebarcima na žaru, domaćoj rakiji (samo jedna vozim), i čaši crvenog vina neću. Pišem oko jedan. Baš sam gladan.

I kada smo se dobro nahranili, izašao sam na svež staroplaninski vazud.

 Nekoliko fotografija, Samsung  sam ponovo zaposlio.

Kada dođem ovde, obično imam tri sigurne teme. Nekada više. Onaj Dom pored  reke, ovaj vizitorski centar, ribnjak naravno, a bacim pogled i na vrelo i one oronule Poletove kućice od drveća gde smo jednog leta sa kumovima zakasili. Došli mi, kad ubi se kiša. A unutra memla. Sada skoro da ne postoje.

 Evo, ima nekih fotografija, uzeo sam dva kila pastrmke i malo ćaskao sa onim čovekom. Gazda nije tu. Ili je u Dojkincima ili je otišao u Dobanovce. Tamo ima, inače dosta, Piroćanaca.

Vratio sam se i prošetao Vizitorskim centrom. Sećam se kada je otvaran.

Dolaziće student , obilaziti Staru planinu, govorio je neko.

Među nama, bilo je planirano i za povremene dolaske  značajnih gostiju iz Beograda. Da li sada dolaze studenti, da li dolaze viđeniji, ne znam. Ne izgleda loše...

I onda, da sebi “zagorčam” lep dan na Staroj planini, prošao sam onaj kameni most i... Evo ga Dom. Sećam se , koristili su tigrovci, prvomajci, na priporeme dolazili smjučari, rukometašice...

Bio sam tu i na otkrivanju spomen ploče. Bili su “preživeli borci”!

Ovih dana  negde sam video, da li je to rekao gradonačelnik ili zamenik, da će Grad uzeti ovaj objekat. Navodno kažu, vlasništvo je SUBNOR-a. Sad ne znam kog. Ima dva!

.......................................................................................

Povratak , kul, lagano! Malo mi je smetalo sunce koje je često preskakalo brda, tuklo baš nisko pravo u oči.

 Sve tako dok nisam ušao u onu borovu šumu ispred skretanja za Kozji kamen, Vzganicu, Planinarski dom.

Potom sve naniže do Prčevca povremeno  na ler.