Koliko je malo, ili - koliko je to mnogo bilo potrebno Piroćancima da se "razneže", da se "otvore" i pokažu ljubav prema Radničkom?!

Malo - samo jedna pobeda u Jagodini.

Mnogo - jer su čekali i trpeli osam godina da fudbalska pravda pobedi!

Prema našim saznanjima, skoro da nije bilo kuće gde se nije slušao radio prenos utakmice, svi streaming kapaciteti na našem Portalu bili su zauzeti. Bilo je onih koji su nas slušali u Australiji, Francuskoj, Švajcarskoj... da ne nabrajam. Nije bilo susreta sa ljudima ovih dana u Pirotu koji nisu govorili ili pitali o Radničkom. Nema radnog mesta gde se nije komentarisao meč u Jagodini.

Radnički je u srcu Piroćanaca, kao Nišava, kao Kej, kao Sarlah, kao ćilim, kao kačkavalj, kao sudbina...

Radnički su stvarale generacije i generacije koje su se radovale i tugovale, pobeđivale i bivale poražene, ali su istrajale u velikoj ljubavi prema ovom Klubu. O Radničkom se ne može govoriti, a da se ne spomenu Dragan Nikolić, Živorad Stanković, Stojan Mitić, Uroš Kostić, "Čep", "Ljopša", Žarko, do ovih mlađih - Miroljub Đorđević, otac i sin Mijalkovići, Loki Stanković, Marjan Živković, Rade Manić... mnogo prostora je potrebno. Zamerićemo se mnogima!

U Radničkom su radili kao treneri Toma Kaloperović, Ostoja Simić, Mile Tomić, igrali Slobodan Janjuš, Mateja Kežman, Milijan Tupajić, Rade Medić, Staja Nikolić, Radovan Bošković, "Krlja" Radović, Glišić... ponovo ćemo se nekome zameriti. Dubok trag u klubu ostavio je na svoj način Dragoslav Jocić Tref, njegov trener Nebojša Vignjević i mnogi, mnogi drugi koji su deo sebe ostavili u Pirotu i zaslužili poštovanje.

I samo još jedno vraćanje u prošlost. Ko bi mogao da podigne da, ali samo iz ljubavi, bez spiskova, sendviča, kisele vode, povede u Skoplje, Prištinu, na Banovo Brdo, u Bor, po hiljadu i više ljudi, koji su se tiskali u desetak-petnaest autobusa, da bi tamo u tim gradovima pokazivali svoju ljubav i pripadnost!

Prošle subote u Jagodini mi koji smo, kao deca, na starom Stadionu sa drvenim sedištima pumpali iz onih starih pumpi vodu, setili smo se Ote, Živorada, Ljupčeta, Čepa, Ljopše, kako su iz one stare svlačionice na ulazu, s peškirom oko kukova, u nanulama i lavorom u rukama i sapunom, dolazili da se umiju. Setili smo se i osetili da smo još snažniji, još ponosniji...

To vreme ostaje u srcu!

Tabane, ili ta Jagodina, kako hoćete, sa kojom Radnički nekada nije ni trening utakmice igrao, bili su prelepo mesto sa kojeg je ponovo, kao nekada, odzvanjao eho velike pobede. Ne samo sportske, ne samo fudbalske. Pobeda je bila pirotska, naša, iznedrena je iz srca i doneta na Trg, gde se ponovo razlila radost kao nekada.

Radnički i danas ima svoje junake. Trenera Marjana Živkovića, koji može da bude i novi Vignja i novi Kaloperović, Tomić! Radnički danas ima Marka Mančića, Denisa Ristova, Nemanju Petrova, Filipa Tolića, Miloša Nikolića, ovu decu koja dolaze: Darka Vasića, Miloša Spasića, Božu Mančića, ali i novog Čobu Janjuša - Ivana Bulajića, novog Krlju Radovića - Šilju Stojanovića, novog Radovana Boškovića - Stefana Markovića, novog, novog...

Eto, to je priča koja se sama razliva u svakom delu grada i postaje novi simbol bogate prošlosti u kojoj smo uživali.

Radnički od Dragana Nikolića nekada, do Vladana Vasića danas, prošao je dug put posut i cvećem i trnjem, vijali su ga različiti vetrovi, otimali mu radost, pobeđivao je Zvezdu, igrao u Skoplju pred 20.000 ljudi, u Subotici, Beogradu, Šapcu, Valjevu, Čačku, Kraljevu, Kragujevcu!

Nema velikog grada gde se o ovom Klubu nije lepo pričalo! Nema stadiona u velikim gradovima gde "beli tim" nije igrao, donosio radost svojim Piroćancima i služio za ponos!

U vojsci su, kada bismo rekli da smo Piroćanci, odmah pitali za Radnički, za Tigar, Prvi maj, kačkavalj, ćilim...

Eto, zbog toga je u subotu Pirot drhtao, skakao od sreće, dok je Denis Ristov u 48. minutu dao"golčinu",a Šilja Stojanović, posle Ace Panajotovića, Dragija Pavlova, Radeta Manića (ponovo da ne nabrajam)... drugim pobedničkim golom zaslužio i potvrdio ono naše da je još jedan, najnoviji "pirotski mister-gol"!

Dragi Piroćanci, zbog vremena koje je tako brzo prolazilo, zbog godina koje su pojele pobede, pehari, puni stadioni, VRATITE SE fudbalskom HRAMU, dođite na Stadion kraj Nišave da u subotu zaustavimo vreme, vratimo istoriju i zagledamo se u naše sutra.

Ovi momci, koji sada čine Radnički, svesni su tradicije! Igraće, sigurni smo, do poslednje pobede u ovoj sezoni!

Svi vi koji navijate, koji ste iz priča saznavali o svom Klubu, dođite da snažno odjekne još jedna naša, velika PIROTSKA pobeda!

A, tada ćemo se pogledati u radost i lagano krenuti u novi dan, u novo vreme, u novu- najnoviju Prvu ligu koja nas čeka! Dugo, predugo nas čeka, za ono što je Radnički fudbalu u Srbiji i toj Prvoj ligi darivao!

Slavlje - ne samo slavlje, radost - ne samo radost, pobeda - ne samo pobeda, već pripadnost jednoj istoriji, nalaže nam da u subotu imamo samo jedan put.

Vaše mesto je tamo gde su čika Dragan, Žile, Ota, Čep, Ljopša, Cikan, Trakan započeli da pišu istoriju. Tamo gde će je Maki, Marko, Denis, Šilja nastaviti!

Tamo ćemo biti svi mi. Da verujemo u novo vreme! Dok je Keja, Nišave, Sarlaha, Radničkog, ćilima!!!

Ovo je dar iz srca svim generacijama Radničkog i svima koji su voleli i vole "Bele".