Definitivno u brojke više ne treba gledati. Ni koji je protest, ni koliko je ljudi došlo. Cifre sada samo definišu kilometre koje će studenti pretrčati.

Ono što ostaje i ovde kod nas, to su ljudi. Ispred Gimnazije, pre svih, maturanti ove Škole, neki od profesora i, kako ih pišemo – građani.

Tradicija, utorkom u 11.45h.

Potom minuti tišine, misli odlutale, pogledi nekud sakriveni.

Postoje neka pravila, pisana ili ne, da bi reporter sa terena trebalo da se vrati nekom izjavom, porukom, utiskom.

Profesori vas, uz unapred pripremljeni osmeh, odbijaju. Obično je ono...

Jaoj, nemoj sad!

Ipak sam uspeo. I to baš, hajde, ekskluzivno. Majka i kćerka.

Nisu odavde. Tek onda mi je bilo jasno zašto su prihvatile.

Za kraj jedan, dva detalja.

Ovo je dokaz, ušao sam! Stao na "svoje mesto"! Dežurnog nije bio. Pojavio se iz sobe gde su tetkice.

Ljubazan mladi profesor. Rekao sam da bih želeo da čujem, prvu, drugu ili treću stranu, kako hoćete. Otišao je. Odgovor je ovog puta bio nešto drugačiji.

Nema direktorke, kancelarija je zaključana. Nema nikoga ni kod psihologa.

Kada je "utihnulo ćutanje" prišao mi je čovek i pitao!

Paunoviću, izvinite. Gde su vam kolege, novinari drugih medija. Nema ih poslednjih dana i uveče!

Zatekao me. Nisam nešto nesnalažljiv! Ako kažem, ne znam, neće biti istina.

Rekao sam onaj uh, užasni odgovor:

To, gospodine, morate njih da pitate!

I onda sam zastao, okrenuo se i u sebi rekao nešto "što nije za štampu"!

 Kazaće se kad tad!