Da kultura, pa tako i duhovna kultura, jednog naroda nisu aleje zaslužnih na grobljima, niti brojne zbirke najvrednijih muzejskih eksponata, već da je to nešto što živi nevidljivo u svakom od nas, pokazali su događaji u staničenjskoj crkvi, na sečenju slavskih kolača u predvečerje slave Sv. Petke 7. avgusta ove godine. Tada se, u smiraju dana, u porti crkve staroj 700 godina prisutnima, posle propovedi mesnog paroha, obratio i autor ovog teksta.

Već kod uvodnih reči da nam nad glavama visi nevidljiva kob nestajanja ukoliko izgubimo svoja sećanja i svedočanstva na prošlost, među prisutnima je nastao neuobičajeni mir. Jasno je i da smo sećanja već izgubili, jer u našoj kolektivnoj svesti nema ničeg o vremenu nastajanja Belog anđela u ovoj crkvi. Ali nemo sedmovekovno tihovanje i nepoznavanje Belog anđela u kompoziciji Mironosice na Hristovom grobu iz naosa crkve ukazuje da je velika opasnost da izgubimo i svedočanstva o sopstvenom identitetu.

Gruba i površna tumačenja istorijske i arheološke građe su javnosti nametnula nepotpuno i pogrešno shvatanje prošlosti Ponišavlja i Šopluka, pa se za materijalnu duhovnu baštinu ktitori traže tamo gde ih nema, ili se prikazuju pogrešne ličnosti.

Razotkrivanje identiteta ktitora i njihova pripadnost srpskom kulturnom krugu samo ukazuje na to da briga za svoje svetinje i čuvanje istine o njima nije čin mržnje prema nekome već da je to civilizacijski čin.

Jasno je da su se sila i moć despota koji su vladali Ponišavljem i tada, kao i vekovima unazad, merila veličinom teritorije kojom se upravljalo, brojem konja i vojnika, rudnika i gomilama zlata koje su imali na raspolaganju, ali je jasno da su oni bili svesni da je na zemlji sve prolazno i kratkog veka. Zato su se trudili da iza sebe ostave nešto mnogo trajnije, nešto što će im biti korist na nebu ali i korist na zemlji pokoljenjima koja dolaze posle njih.

Tako je i ktitor crkve Sv. Nikole/Sv. Petke Arsenije ostavio iza sebe zdanje koje je preživelo 7 vekova. Ali to nije bilo obično zdanje – on je ostavio crkvu repliku pećinskih crkava/kripti iz Svete zemlje. Šopluk je hristijanizovan znatno ranije od ostalih delova Srbije (u vreme Nikete Remizijanskog od 330 — 420. g) i iz njega je potekao veliki broj hadžija koji su posećivali Svetu zemlju još pre Sv. Save, a naročito posle njega. Otud toliko svetih ljudi iz Šopluka, a da ni jedan nije iz reda visoke vlastele, pa i atribut Pirota – mali Jerusalim. Hadžije su se na put do Svete zemlje spuštale moravsko-vardarskom udolinom do Soluna a odatle galijama do Haife i Jafe i dalje do Jerusalima. Jedan od njih je bio i velikoshimnik Arsenije, carski sin (sin Кonstantina Teha iz prvog braka), koji je u Staničenje doneo ideju o gradnji atipične crkve/kripte, crkve /mauzoleja, koja je u svemu, od arhitekture do atmosfere u njoj podsećala na pećinske crkava iz Svete zemlje. Zato Sv. Petka u Staničenju nije samo običan spomenik iz prošlosti, nije kamena građevina, niti su to kameni zidovi bez duha. U njoj je duša, sa ugrađenim nadanjima, ljubavlju i jezikom.

Ali Arsenije se po unutrašnjosti crkve/kripte nije razbacivao, mermerom i plemenitim građevinskim materijalima, zlatom i srebrom. On je zidove obložio onim što će njegovi podanici i pokoljenja koja slede, najbolje razumeti – freskopisom. Nasuprot velikim površinama kojima su freskopisci raspolagali u Mileševi, Peći, Sopoćanima ili Gradcu gde su mogli da se razmahnu, pa je svako prostorno polje dobilo po jednu monumentalnu kompoziciju, u Staničenju su kompozicije unapred osuđene na usitnjenost, a ciklusi na skraćivanje. Stiče se utisak da su freskopisci opisujući ktitorsku porodicu, radili figure tako što su imali ispred sebe modele uživo. Oni su radili, ne freske, već portrete sem onih koji su već bili pokojnici.

Takođe je jasno da su postojale dve grupe majstora freskopisaca. Jedna je sasvim obična, prizemna, ljudska, naturalna, realistička, svakodnevna, a druga je prožeta uzvišenim duhovno – istorijskim dramatičnim događajima iz istorije hrišćanstva.

Кao rezultat detaljističkog i naturalističkog opisivanja likova, a opet u domenu eteričnih bića anđela, sa lestvice koja predstavlja put komunikacije između ljudi i Boga, javlja se Beli anđeo staničenjski. On svakako nije među freskama sa najvišim umetnički dometom epohe, ali se od svih izdvaja ne samo lepotom već i izuzetnošću. Nikako se ne može reći da je Beli anđeo iz Staničenja kopija nečeg viđenog. On se odlikuje izuzetnom blagošću lica, stavom i nežnošću ruku u kompoziciji.

Freskopisac je umetnik solidnog znanja. Sigurnost u slikarskom postupku je primetna na svakoj pojedinosti, a posebno na izradi anđeoskih krila. Ako ima umetničke slobode majstora ona je pokazana u ispisivanju eteričnih, nežnih, paperjastih krila, gde nisu poštovana ustaljena ikonografska pravila, niti postojeći predlošci.

Freskopisni rad u staničenjskoj crkvi ne pripada fazi slikarstva epohe u kojoj je izveden – epohi Paleologa i blistavog protorenesansnog stila. Beli anđeo iz Staničenja pripada klasičističkom predlošku s početka XIV veka i komnenskoj školi.

Crkva je oslikana 1331./32. godine i moglo bi se očekivati da freskopis pripada paleološkoj protorenesansi koja započinje oko 1300 g, koju je zdušno prihvatio kralj Milutin (preko škole svojih vodećih majstora Mihajla i Eutihija). Milutin je inače postao zet vizantijskog cara Andronika II Paleologa oženivši njeovu kćer Simonidu. Srpska protorenesansna škola, pod patronatom ova dva majstora, umesto monumentalnosti stila XIII veka preuzima u slikarstvu umetnička shvatanja koja teže pripovedanju, ugledanju na antičke obrasce, prihvatanju novih tema. Međutim, freske dva arhangela Gavrila i Mihajla u crkvi iz Staničenja predstavljaju uspela ostvarenja iz predvečerja ove škole, škole protorenesanse Paleologa čije je delo svetski poznati Mileševski anđeo.

Posle svega može da se postavi pitanje – Da li je vreme izlizalo ideju ktitora Arsenija i njegove napore?

Po svemu što se moglo videti u crkvi sv. Nikole, jasno je da je pobedila ideja ktitora Arsenija. Ideja je negovana 700 godina i postala je sinonim opstanka, ljubavi, nade, vere... Njagova transgeneracijska poruka ljubavi i mira doprla je do naših vremena. Trebalo je samo videti osmehe i izraze lica okupljenih na sečenju slavskih kolača u predvečerje slave Sv. Petke u porti staničenjske crkve, dok su upijali priču o onome što danas baštine.

O tome rečito svedoči i čestitka prof. Zgomba Marije sa Univerziteta u Novom Sadu meštanima i akterima promovisanja staničenjskog Belog anđela:

„Eto, jedna divna priča skoro da je završena. Neka vas svi anđeli podare dobrotom i mudrošću, a da ovaj Beli anđeo pirotski u svojoj misiji nadahnjuje veliki broj ljudi sa najlepšeg mesta koje odaberete.“

U Beloj Palanci

na Preobraženje 2024.

Prof. Mitić dr Dragan