Podsetimo, pre nekoliko dana objavili smo tekst prof. dr Dragana Mitića o tajni metalurške revolucije.

Tajna metalurške industrijske revolucije: Kako je Balkan osvojio metal i promenio svet

Prof. dr Petar Anđelković, koji je nedavno upotpunio našu rubriku "Cogito, ergo sum", poslao nam je svoje reagovanje na gorespomenuti tekst. Pismo prenosimo u celosti.

"Читајући прилог проф. Митића Тајна металуршке индустријске револуције: Како је Балкан освојио метал и променио свет, прилог који би требао да уђе у школске уџбенике и да га наша деца са пажњом изучавају, питам се, а уједно и Вас, поштовани читаоци овог портала, који се тако истрајно бори за Истину, и због тога, трпи такву неправду, да ли смо мало застали и озбиљно се запитали над поруком коју нам шаље уважени професор. Та порука је пре свега садржана у питањима: Шта би био свет без Теслиног полифазног система? и шта би био без бакра и гвожђа? А све је то потекло са Балкана, прецизније Србије истиче професор. Имам утисак да олако прелазимо преко тако важних чињеница из наше вековне историје и да и сувише мало радимо на сопственом расањивању у које смо дубоко утонули.

Застанимо, издвојимо мало времена, размислимо и запитајмо се о следећем: свакодневно, како од страних мрзитеља тако и домаћих „извршиоца радова и задатих задатака“ слушамо како смо ми Срби „мали народ“. Xajде да се опет запитамо: ако смо мали народ откуда толико насртаја и покушаја да се србски (намерно пишем са б) народ заувек избрише? Ко жели да нас сведе на „београски пашалук“ и једном за свагда учини и убеди да смо безначајни? То је на један најупечатљивији начин објаснио још један знаменити пироћанац Зоран Петровић, који се са поносом потписивао Пироћанац, у књизи Како избрисати српски вирус. Опет, Ако смо мали народ, како је могуће да народ који сада процентуално износи око 0, 01 посто светског становништва, има међу десет најзначајнија умова свих времена у свету, два Србина (Теслу и Миланковића)? Како је могуће, да се најзначајнија светска археолошка открића (Винча, Лепенски вир..., па и ова на нашим просторима), која показују и доказују где су почеци људске цивилизације, налазе на простору Србије? Како је могуће, да тако мали народ има најбољег тенисера света свих времена (у спорту који су измислили западна господа), најбољег кошаркаша, ватерполисте....? Када би други народи имали тако светлу историју, читаве академије и институти би радили на њеном расветљавању и афирмацији, а шта ми радимо? Зашто тако мало, скоро ништа не чинимо, на заштити и очувању својe прошлости од заборава? Оно што треба да имамо на уму јесте, да данас, у времену „глобалистичког цунамија“, наш највећи изазов није спољни непријатељ – већ унутрашњи заборав, заборав сопствене историје, односно паметарнице, како су Срби називали историју.

Мој став којег стално истичем, да није проблем у спољном фактору, јер он ради свој посао. У том смислу, имајмо на уму најважнију србску реч (Матија Бећковић), „само ти дете ради свој посао“ коју је изговорио свети мученик Вукашин из Клепаца. Мене првенствено занима, али брине, зашто ми Срби доприносимо том пројекту и зашто смо изгубили историјско памћење? Као бивши спортиста знам, да противник игра онолико колико му ти дозволиш, и побеђује ако си ти слаб, јер користи твоје слабости, а често побеђује и подмићивањем појединих играча у твом тиму. У нашем случају оба елемента и наша слабост и подмићивање појединих Срба, било је на делу. Примера има много навешћу један: за Јована Скерлића зна скоро сваки ученик старијих разреда основне школе, док за Милоша Милојевића, који је ратовао, и страдао за србство и свој живот посветио расветљавању, праве а потиснуте србске историје, готово ни један ученик. Славимо Скерлића, који никад није ишао у цркву и који у својој кући није хтео да чује за србски језик, па је чак и децу научио да причају француски, а за Милојевића не хајемо.

У борби за Истину, за ону праву, великим делом потуснуту, свестан ризика, прихватио сам се и написао књигу, која је у штампи, под називом Прекретнице у србској историји, криза сопства и перспективе опстанка. Ову књигу писао сам са надом да је она још једно мало светло у овом мраку који се спустио над Србијом и жељом да покрене распараву о србској помућеној паметарници. Овом приликом издвајам мали део из увода ове књиге:

Поруку коју нам шаље Мигуел де Унамуно „Ви нас можете победити, али нас не можете убедити“, врло добро и најбоље су разумели западни мрзитељи Словена - Срба, а то је најексплицитније, најбоље изразио биши шеф ЦИЕ Далес, да се Словени не могу победити ратом, и да је једини пут да се униште убеђивањем – променом свести и у тај пројекат кренули су темељно и континуирано. Морам признати, да су у томе далеко одмакли. Најпре су нас убедили (наравно још има свесних Срба који нису прогутали ту причу) да смо тиква без корена, и да смо некакви дођоши на овим просторима, забранили нам тајним Бечким договором, да уопште помињамо да су Срби староседеоци Балкана и употребу старог србског каледара по коме је и Свети Сава писао (сада је по њему 7533. година). Издали су православну Србију и препустили је турским хордама, због тога што нисмо пристали да се покатоличимо. Расветљавање Првог србског устанка је такође потребно, посебно зашто и по чијем налогу је Карађорђе готово без борбе препустио Србију Tурцима? По чијем налогу је Милош убио Карађорђа? Ко је како инсталирао Вука Караџића, да нам сасече корене србског језичког сопства? Светосавски или Доситејев пут? Намера западног непријатеља да нас сатру у Првом светском рату? Како смо дошли до тога да мрзимо Дражу о коме знамо све а да волимo Тита о коме не знамо ништа? Како нам је Запад, као и Русија, потурио комунизам и Броза да Србију и физички и духовно сатру? Ко је и зашто убио премијера Ђинђића....

Корак по корак, туђим пројектима али и својом кривицом, удаљавали смо се од свог сопства, секли своје идентитетске корене. Овај пројекат на прави начин схватио је Милош Милојевић и то изказао на следећи начин: „Овом сбрком, овим непознавањем самог себе и собственог прошлог, овом нељубављу спрам свога и себе, овом немарношћу ни за прошлим ни будућим, а само животињском грабљивошћу за садањим, ваља придодати још ужасне и страшне преврате, у разним вековима, временима и народима, које кад се све скупа узме, онда, као да изгледа: да се и ваља опростити са прошлошћу и рећи јој своје последње: с богом и вечна памет; па се заузети за садањост и на овај усасредоточити све своје умне и телесне силе. Али у самој ствари није тако, нити може бити, јер није у самој човечијој природи без узрока постало: Што више идеш даље видиш. Што више живиш више знаш. Што више учиш више ћеш знати'' (Милојевић, 1872). Морамо да се озбиљно замислимо и запитамо, шта је то толико "страшно" што је пронашао и написао Милош Милојевић, који је трагао за србском историјом по архивима Пекинга, Москве и Рима, комо су украли 47 сандука рукописа и докумената о правој србској историји, и којим је и главом платио Истину коју је заступао. Зашто, уместо да систематски и студиозно испитамо његове али и друге наводе, посебно страних аутора о пореклу Срба, слепо следимо Бечко-берлинску историјографску школу, која одише србомржњом и фалсификаторством? Јасно је да на тој школи почивају многобројни научни радови и титуле домаћих историчара и академика. Међутим, шта је проблем признати заблуду на коју су нас други навели и кренути путем чињеница?

Наравно, питање које следи гласи: има ли наде за победу у овој борби? Наравно да има, јер Православље је пре свега вера наде и оптимизма, а то никада не смемо да изгубимо. Опет подсетићу на речи проте Атанасије Буковичког упућене Карађорђу. Када га је, 1804, будући вожд питао шта да се чини – дизати се или се не дизати на устанак?, прота је одговорио: “Ако се дигнемо, можда нешто буде; ако се не дигнемо, неће бити ништа“. Дакле, ако не Устанемо и не пробудимо се из историјског дремежа, у који смо (не)својом кривицом упали, и уколико не воздиздигнемо свој дух ка Истини и окренемо се ономе што је сушто, вечно и безгранично, Србију и србство прогутаће тама зла. Зато, поред свих борби и битки које смо вековима водили због одбране наше земље, данас је најбитнија битка да повратимо своје сопство, праву истину о свом пореклу, и свим историјским заблудама, као и право да ту истину сачувамо и пренесемо нашем поколењу. И зато нек нам поздрав, за навијек буде: Догодине у своје извориште Винчанску културу, а онда, биће и даће Бог, и Догодине у Призрену."

* Проф. др Петар Анђелковић