Nešo veliki pozdrav i još jednom čestitke na istrajnosti i upornosti, koja pored znanja podrazumeva i veliku žrtvu.
Šaljem ti ovaj tekst u prilogu i namera mi je, pošto vidim , jer mi se dosta javljaju ljudi iz Srbije i inostranstva, da prate tvoj portal i čitaju tekstove, da ti svakog četvrtka šaljem po jedan tekst o našim zabludama u istoriji.
Svako dobro tebi i tvom portalu
Pera

Poštovana redakcijo portala Pirot Plus online, poštovani građani Pirota

U narednim prilozima koje Vam šaljem na uvid, namera mi je da ukažem na neke zablude (o nekim sam već pisao u prethodnim tekstovima) u našoj srpskoj pametarnici, koju pogrešno nazivamo istorija. Osnovna namera jeste da o tim zabludama razmislimo, pokrenemo raspravu i jednom za svagda se rasanimo i ne ponavljamo iste greške. Ako živimo u neznanju propast nam je sasvim sigurno osigurana. Ovu poruku shvatio je pesnik Petar Kočić, čije su reči bezvremene i danas jasno odjekuju u srcu i mislima svakog iskrenog Srbina: „Ko iskreno i strasno ljubi Istinu, Slobodu i Otadžbinu, slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas“. Otadžbina ima svoj Put (početak, trajanje i put ka večnosti), ima svoju Istinu (o početku, svojoj misiji...) i ima Život, ako je volimo, borimo se za nju ali pre svega znamo njenu Istinu. Put ka Istini i kroz Istinu, je put u život i trajanje.

Na studiji sopstvenog slučaja, shvatio sam da što sam se više duhovno i intelektualno uzdizao sve više sam shvatao da je skoro svaki segment naše istorije upitan. Dobro promislivši Sokratovu poruku „znam da ništa ne znam“, shvatao sam da ukoliko želim da razumem genocid i identicid nad srbskim narodom, onda moram da, koliko je to u mojoj moći, rasvetlim, zašto je i ko mutio i pomutio istorijsku svest Srba? Shvatio sam da su to dve pojave koje su neraskidivo povezane i uslovljene. Dakle, jasno sam razumeo, da je svaki segment naše istorije upitan i traži rasvetljavanje i tek kada stavimo u ovaj kontekst menjanje istorije srbskog naroda, možemo shvatiti korene genocida i identicida nad srbskim narodom.

Suština dugotajne krize u Srbiji, nije proces, koji podrazumeva i spontanost, već je projekat, „proces dugog trajanja“ (Brodel), koji ima subjekt, koji ga je smislio, i ima jasan cilj koji želi da ostvari. Jedino na taj način i tim putem može se razumati vekovno mućenje istorijske svesti Srba. Dakle, ukoliko želimo da razumemo određene društvene odnose, u ovom slučaju zapadni genocid i identicid nad Srbima, treba pratiti pojave dugog trajanja - to jest, osnovnu karakteristiku tih odnosa, koja se ogleda u kontinuiranom činjenu zla od strane zapadne civilizacije, u vekovnom dodiru ovih naroda - civilizacija. Takođe, imam na umu i misao Žarka Vidovića da nema istorijske svesti bez svesti o zlu, pri čemu se njegova misao o zlu temelji na pravoslavnom shvatanju zla kao otpadanju od Istine! Dobro je ono božansko u ljudima i narodima – to je Istina našeg pravoslavnog verovanja i života! Ali je činjenica da je u istorijskoj zbilji mnogo više zla nego dobra! I upravo ovde na primeru zapadne civilizacije ne samo prema nama Srbima već i prema drugim narodima, može se jasno videti kako je narod koji otpadne od Istine sklon zlu i čini zlo. U zlu i kroz činjenje zla dublje se ocrtava i kao na dlanu vidi karakter čoveka i duša jednog naroda. Kada govorimo o zlu, treba imati u vidu da treba razlikovati racionalno i iracionalno zlo, a opet smo mi Srbi na svojoj koži najeksplicitnije osetili i jedno i drugo zlo. Srbi su se samo u toku 20. veka susreli sa racionalnim zlom germanskog tipa (delimično i ustaško: trećinu proterati, tećinu poklati, trećinu pokatoličiti). Srbi su verovatno jedini narod koji je u 20. veku tri puta bio suočen sa opasnošću totalnog uništenja. I opet kao vrhunac cinizma, doživeo je srbski narod da početkom 21. veka bude proglašavan za genocidan? Režiseri najprljavijeg rata u modernoj istoriji, onog protiv Jugoslavije (Srbije), ne samo da su prećutali svoj genocid, nego su licemerno Srbiju razapeli na krst srama i proglasili krivcem za razaranje SFRJ, pa i za genocid.

Korak po korak, tuđim projektima ali i svojom krivicom udaljavali smo se od svog sopstva, sekli svoje identitetske korene. Ovaj projekat na pravi način shvatio je Miloš Milojević i to izkazao na sledeći način: „Ovom sbrkom, ovim nepoznavanjem samog sebe i sobstvenog prošlog, ovom neljubavlju spram svoga i sebe, ovom nemarnošću ni za prošlim ni budućim, a samo životinjskom grabljivošću za sadanjim, valja pridodati još užasne i strašne prevrate, u raznim vekovima, vremenima i narodima, koje kad se sve skupa uzme, onda, kao da izgleda: da se i valja oprostiti sa prošlošću i reći joj svoje poslednje: s bogom i večna pamet; pa se zauzeti za sadanjost i na ovaj usasredotočiti sve svoje umne i telesne sile. Ali u samoj stvari nije tako, niti može biti, jer nije u samoj čovečijoj prirodi bez uzroka postalo: Što više ideš dalje vidiš. Što više živiš više znaš. Što više učiš više ćeš znati'' (Milojević).

Kada izgubimo sposobnost da to pitamo, prestajemo da budemo kritički mislioci. Tada više ne istražujemo stvarnost, već potvrđujemo već donete modele. A nauka koja ne sluša stvarnost lako se pretvara u administrativni ritual. Nacionalni interes u ovom smislu nije parola niti isključivost. On podrazumeva odgovornost da se znanje, institucije i javne politike razvijaju tako da služe ljudima koji u ovoj zemlji žive. To znači biti u dijalogu sa svetom, ali ne odricati se prava na sopstvenu procenu. Znači učiti od drugih, ali ne pristajati na intelektualnu zavisnost. Znači imati snage da se kaže: ovaj model je možda koristan, ali u ovom obliku ne odgovara našem kontekstu i mora biti preispitan. Jasno je da treba osnažiti patriotizam, kako bismo imali znanja, profesionalne hrabrosti i odgovornosti, da tuđe standarde ne preuzmemo mehanički, već da ih proverimo u svetlu stvarnih potreba našeg naroda i prestali da radimo po tuđem nalogu.

Jer ako mi sami ne budemo istraživali sopstvenu prošlost, drugi će to učiniti umesto nas. A kada drugi napišu našu istoriju, onda će nam preostati samo da se žalimo što u njoj nema mesta za naše žrtve, naše strahove, naše poglede, heroje i naše istorijsko iskustvo. Suština zrelog odnosa prema istoriji/pametarnici je spremnost da se suočimo i sa činjenicama koje nam možda i nisu prijatne. Najopasnije za jedan narod je kada potomci počnu da se stide sopstvenog postojanja, kada im se usadi uverenje da je rodoljublje samo po sebi sumnjivo, da je pamćenje sopstvenih žrtava nepoželjno, zastarelo i da je svaka nacionalna svest nešto čega se treba odreći da bi nas drugi prihvatili. Patriotizam nije slepilo. Patriotizam je sposobnost da voliš svoj narod, da pamtiš njegove žrtve i braniš njegovo pravo na postojanje, ali i da ne bežiš od činjenica kada one narušavaju sliku koju želiš da imaš o sopstvenoj prošlosti. Zato danas moramo da govorimo o ovim stvarima bez straha, ali i bez istorijskog falsifikovanja. Ne treba nam preterivanje, izmišljanje, dodavanje detalja koji nisu dokazani. Jer Istina je dovoljno snažna.

Prof. dr Petar Anđelković