Na jučerašnji dan pre 23 godine ubijen je premijer Srbije Zoran Đinđić. Brojni tekstovi, na mnogim portalima objavljeni su tim povodom. I portal Pirot Plus onlajn objavio je prigodan tekst podsećajući na neke od vizionarskih izjava Zorana Đinđića. Ovom prilikom osećam obavezu da ukažem na "drugu stranu medalje“, odnosno najbitniju kontroverzu koja se tiče ovog slučaja, a bitna je za budućnost Srbije.

Kao i sve prekretnice u srbskoj istoriji koje su ostale nerasvetljene (o tome čitaoci mogu šire da se informišu mojoj knjizi Prekretnice u srbskoj pametarnici, keiza sopstva i perspektive opstanka), tako je i ubistvo Đinđića ostala tajna. ZAŠTO? Zbog čega i ko ne da, da o tome raspravimo na pravi način? Da li se i u ovom slučaju istorija ponavlja, a mi smo opet loši đaci učiteljice istorije? Srbima je nametnuta zvanična verzija da je Đinđića ubila mafija na čelu sa Legijom, a da je neposredni izvršilac bio pripadnik JSO Zvezdan Jovanović. Međutim i tada, a posebno nakon izvesne vremenske distance, pojavile su se razne argumentovane sumnje u ovu verziju. Sve više je onih, tu spadam i ja, koji smatraju da je Đinđić ubijen zbog otvorenog protivljenja otcepljenju KiM i želje da preduzme konkretne korake da se u pokrajini zaštite srbski interesi. Ako se pažljivo prati očigledni Đinđićev zaokret u pogledu nacionalnih interesa Srbije, može se jasno videti da je on počeo da se zamera zapadnim mentorima. Posebno to možemo videti iz pisma koje je Đinđić 1. februara 2003. godine, mesec dana pred atentat, poslao tadašnjem komandantu NATO za jugoistočnu Evropu admiralu Gregoriju Džonsonu. U njemu Đinđić navodi da je zabrinut zbog mogućnosti da Unmik poveri neke poslove obezbeđenja lokalnim albanskim vlastima i zahteva da se dozvoli povratak srbske vojske na KiM odnosno dolazak bar 1.000 vojnika, na koliko je Srbija imala pravo po Kumanovskom sporazumu. Time bi, kako je Đinđić napisao, bio popunjen bezbednosni vakuum.

Mesec dana kasnije je ubijen. Da se Đinđić usprotivio prikrivenim planovima za nezavisnost KiM govori i jedan od njegovih poslednjih intervjua za medije Republike Srpske, takođe u februaru 2003. godine, tokom posete Banjaluci. U njemu navodi da je od svetskih centara zamoljen da ne talasa po pitanju KiM, a i da je odgovorio da i on poput njih ima svoje prioritete. Ističe i da Srbija jeste prihvatila Rezoluciju 1244, ali da je vrag odneo šalu i da međunarodna zajednica suprotno dogovoru sve više ingerencija prenosi na lokalne strukture te da se iza paravana stvara država i poručio da tako ne može.

Za pravilno razumevanje političkih motiva ubistva Đinđiđa, značajna je knjiga Bojana Dimitrijevića pod nazivom Zoran Đinđić (2003). Dimitrijević u knjizi navodi brojna svedočenja tadašnjih aktera bliskih premijeru, između ostalog i Mileta Isakova, tadašnjeg potpredsednika vlade koji smatra da je Đinđić ubijen zbog Kosova. Isakov svedoči o kosovskom zaokretu premijera. Slične stavove zastupa novinar i analitičar Đuro Bilbija, koji smatra da Đinđićevo ubistvo definitivno nije razjašnjeno kako treba i da ostaju mnoga otvorena pitanja i nejasnoće. Precizira da negd‌e sve jeste povezano s velikom politikom i odnosom spoljnih faktora prema srbskoj unutrašnjoj situaciji. Đinđić je, smatra Bilbija, zaista negd‌e u drugoj polovini 2002. napravio ozbiljan državnički zaokret u svojoj politici prema granicama i suverenitetu Srbije, što se najviše ticalo KiM.

Postoje i niz drugih argumenata koji ukazuju na drugačiju verziju ubistva Đinđića. Najpre, više je ljudi govorilo iz pouzdanih izvora da je sat vremena nakon atentata na Đinđića NN lice ušlo na aerodrom Surčin u Beogradu, na sporednu kapiju, u automobilu sa diplomatskim tablicama britanske ambasade i da se ukrcao u „džet cesnu“ bez oznaka i bez ikakve najave odleteo za London. Posebno, je značajno svedočenje prof. dr Slobodana Savića, jedan od trojice lekara koji su videli Đinđića mrtvog i uradili obdukciju odmah posle ubistva. On najpre iznosi činjenicu da u Institutu za sudsku medicinu u Beogradu svaki obdukcioni zapisnik, čak i kada se radi o najjednostavnijim slučajevima prirodne smrti, obavezno potpisuju najmanje dva lekara specijalista. Nasuprot tome, u slučaju atentata na premijera Đinđića celokupno veštačenje bilo je prepušteno samo jednom specijalisti sudske medicine i jednom balističaru. Jedna od ozbiljnih zamerki odnosi se i na neobjavljivanje prave i kompletne rekonstrukcije. Vrlo je siptomatično svedočenje o trećem metku i različitim kalibrima. Među prvima koji je krenuo u osporavanje zvanične i sudske verzije organizatora i izvršioca atentata bio je Nikola Vrzić, u to vreme novinar nedeljnika NIN. On je zajedno sa Milanom Veruovićem, šefom obezbeđenja Zorana Đinđića, koji je i sam ranjen u atentatu, krenuo u iznošenju dokaza o drugačijoj verziji u knjizi Treći metak (2014). Prezentovanjem materijalnih dokaza, autori knjige su rastumačili mnoge tehničke i praktične greške u istrazi. Počev od misterioznog trećeg metka, kojim je, verovatno, ubijen Đinđić. Odbacivanjem i zanemarivanjem tvrdnji devet svedoka s lica mesta, koji su čuli tri pucnja, tvorci „zvanične istine“ eliminisali su moguće postojanje drugog strelca, s druge lokacije, čime je istraga usmerena prema unapred određenim krivcima. Međutim, ta verzija zahtevala je da se podmeću dokazi (čaure iz Gepratove), lažiraju balistička veštačenja i obdukcioni nalazi, negiraju iskazi očevidaca i iznuđuju priznanja.

Milorad Bracanović, bivši zamenik šefa BIA, takođe je na osnovu neposrednog učešća svedočio o drugačijoj verziji ubistva Đinđića, posebno je to učinio u nedeljniku Ekspres (2016). Bracanović ukazuje na to da je Služba imala solidne podatke, naročito one dobijene prisluškivanjem razgovora i prislušnom tehnikom, dakle direktno. Imali su konkretne podatke da je trojica ministara direktno radila za Engleze. Svedoči da je celu operaciju „Sablja“ vodio Entoni Monkton, obaveštajac pri britanskoj ambasadi.

Svakako, ako težimo ka istini oko ubistva Đinđića, treba imati u vidu i knjigu Zorana Mijatovića, bivšeg visokog funkcionera Službe bezbednosti, Opelo za državnu tajnu (2004), koja takođe predstavlja svedočanstvo iz vrha Državne bezbednosti. Mijatović u knjizi govori o nizu stranih agenata koji su posebno u to vreme, naravno, kao i u svim vremenima, operisali po Srbiji. Između ostalih govori o Endrjuu Monktonu koji je tada bio šef engleske obaveštajne službe MI-6 za Balkan. Monkton je u Beograd došao neposredno pre petooktobarskih promena 2000. godine, sa zadatakom da izruči Miloševića u Hag. Upućeni tvrde da je ovaj Englez bio povezan sa srbskim podzemljem, pa je tako o aktivnostima „zemunskog“ i „surčinskog klana“ znao mnogo više nego šefovi javne i državne bezbednosti Srbije. Mijatović takođe, pominje i Dejvida Bleka koji je sa Džonom Nejborom kontrolisao rad srbskih obaveštajnih službi, s tim što je on bio zadužen za DB, a Nejbor za vojne obaveštajne strukture. Posle hapšenja Nejbora, u aferi vezanoj za generala Perišića, Blek postaje šef CIA za Balkan.

Ovo što su prislušni uređaji srbske službe registrovali, ali i brojna svedočenja, pa i nelogičnosti tokom rekonstrukcije ubistva, posebno pitanje zašto je forenziku ubistva radio institut iz Nemačke i mnogo toga još, samo su neki od detalja koji osporavaju zvaničnu verziju o ubistvu Zorana Đinđića. Ključno je pitanje, dakle: da li smo mi slobodna zemlja koja, slobodno i samostalno odlučuje o svim državnim pitanjima, ili smo postali kolonija koja nema svoju autonomnost? Nekad je Crnjanski upozoravao da postajemo kolonija stranih knjiga i reči, ali izgleda da smo daleko odmakli u kolonijalnom ropstu, kako ekonomskom tako i svakom drugom. Zato i put oslabađanja Srbije od kolonijalnog robstva mora da krene na svim nivoima, od ekonomskog, kulturnog do političkog. Jedan nivo je i da najzad rasvetlimo i ubistvo Đinđića. Ako to ne učinimo priznajemo da smo kolonija, ali i rizikujemo da nam opet, kako kome se „ćefne“ hapsi i ubija vođe u Srbiji. Previše je takvih primera bilo i ni iz jednog nismo izvukli pouku.

* Prof. dr Petar Anđelković

*Foto Screenshot govor Zorana Đinđića na skupštini DS-a