Reke ne žive samo od vode. Žive i od ljudi koji im prilaze

U našem kraju nije se govorilo staza. Govorilo se vrvina. Tako su stari zvali usku utabanu stazu kroz polja i pored reke.
A kada je majka praćala dete u susedno selo, govorila mu je: „Samo se sine drži vrvine i nećeš da zalutaš.
“Takve vrvine su do skora bile obavezan sadržaj duž naše sudbinske reke. I dok svaka vrvina ima svoj početak i svoj kraj, one uz reku su drugačije. One ne vode samo ratare do njihovih njiva, povrtare do gradina, ribolovce do virova, decu do omiljenih mesta za kupanje. One ne povezuju samo mesta. One vode kroz predeo, uspomene i život.
Nisam toga jutra pošao da tražim reku. Znao sam da je još uvek tu.
Pođoh da potražim moju vrvinu kraj nje.

Onu istu vrvinu kojom sam kao dečak odlazio na pecanje, kojom sam kasnije vodio drugove, kojom sam išao do vrbaka, do kladenaca i šopura, do mesta na kojima se čovek mogao napiti vode, sesti u hlad i osetiti da pripada predelu u kome je rođen.

I tako, jutros rano, Vilina reko, kada sunce prvi put obasja kameno lice Suve planine i kada iz sumaglice nad tvojom vodom izroniše virovi i vrbaci, nađoh se ponovo na obali vode kojom sam kršten. Stojao sam pred oltarom od pavita i divljeg hmelja, na mestu gde sam kao dečak pecao, kao mladić sanjao, a kao starac došao da potražim uspomene. Potražio sam vrvinu koja me je nekad vodila do dedova, rođaka, kladenaca i vrbaka.

Ali tog dana ubrzo shvatih - ne mogu više da prođem vrvinom kojom sam prolazio čitavog života. Nju je presekla neka ograda omeđena odozgo bodljikavom žicom, razapeta između stubova od čeličnih cevi i spuštena u vodotok reke.

Ograda se isprečila između mene i sećanja na vreme kada me je vrvina vodila do sela gde su živeli moji dedovi kojima sam nosio hleb i sitne potrebštine iz varoši. Još uvek osećam iz torbe miris pakle cigareta, one zelene „Morave“ sa naslikanom ženom u narodnoj nošnji i nizom duvana, ili plave pakle „Nišave“ sa naslikanim mostom –simbolom reke. „Dravi“, su se najmanje radovali. A deda po ocu je voleo bombone stomaklije, one bele sa mekanom košuljicom koja se brzo topi.

Tih dvadesetak kilometara bih neosetno prepešačio ispod crvenih, crnih i žutih aralika nad virovima gde su klenići čekali da po koja zrela i mekana padne u vodu. Na brzacima sam sedao na sprud, na oveći oblutak, što ga je reka zaoblila valjanjem po svom koritu, i pogledom tražio krkuše u njihovom lovu na mrmoljke. Ponekad sam viđao i mrene u najvećem brzaku gde jedva vidljivim pokretom repa poziraju iza nekog kamena. Te tesne vijugave vrvine, utabane golim tabanima, su me vodile između listova kupusa, kroz kukuruze oštrih listova, preko mirisnih detelina do rođaka, braće i sestara, do ujaka što me je čekao sa medom u saću, do tetke sa vrućom pogačom i sirom.

Njima sam odlazio u ribolov na krkuše, klenove i skobalje, a kasnije sam njima vodio i svoju decu...

Zimi sam njima išao u lov na divlje plovke koje su sa severa preletale ka jugu i usput sletale na tvoje vode, Vilina reko.

Znao sam svaki tvoj kladenac, svaku šopku i mesto gde mogu da se napijem vode iz iskopanog virića.

Znao sam sve tvoje gazove i „brodove“, sve tvoje „vešaljće“ i ćuprije.

Dođoh do mesta gde sam skretao prema vrbaku, pa kroz njega na šljunkoviti sprud na kome sam se sunčao i rado čitao. Vrvina se završavala na ogradi.

Pođoh da potražim vrvinu a nađoh ogradu. Stajao sam pred njom dugo. Ta ograda me sprečavala da ponovo proživim osam decenija uspomena. A one su poslednjih godina sve češće, pregrađuju prolaze, omeđuju zemlju i spuštaju se do same vode.

Šta se zapravo izgubilo sa ovim ogradama do same vode, sa prekrajanjem i pregrađivanjem prolaza na obalama?

Ne gubi se zemljište. Ne gubi se pravo svojine. Gubi se: prohodnost, pamćenje, navika, odnos čoveka i reke.

Niko ne spori pravo ljudima da budu vlasnici zemlje. Ali reka nije njiva. Reka je više od katastarske parcele. Ona je put sećanja, deo predela i deo života svih onih koji su na njenim obalama odrastali.

Zato se i pitam, Vilina reko, da li je dobro što se ograde spuštaju do same vode i što nestaju staze kojima su prolazile generacije Ponišavljana. Ne zato što su te staze bile nečije vlasništvo, već zato što su bile deo zajedničkog života uz reku.

Kada se zatvori poslednji prolaz ka vodi, ne gubi se samo staza. Gubi se iskonska, prirodna veza između čoveka i reke.

Možda će jednoga dana ponovo postojati staze uz Vilinu reku. Možda će neki dečak, kao nekada ja, sići do vode da uhvati svoju prvu krkušu ili da se napije vode na kladencu pod vrbama. Ako se to dogodi, reka će i dalje biti živa. Jer reke ne žive samo od vode. Žive i od ljudi koji im prilaze.

A ti, Vilina reko, nikada nisi bila nečija.
Bila si svačija.
Bila si reka Ponišavljana.