Da nije bilo svetaca iz Ponišavlja, ne bi bilo ni ovakvog hrišćanstva kakvo danas znamo

Danas je hrišćanstvo teritorijalno najrasprostranjenija i brojčano najveća monoteistička religija sa preko dve milijarde vernika na svim zemaljskim kontinentima.
Nema sumnje – Hristova istina je proklijala u Maloj Aziji, ali temelji Svete Crkve udareni su na Balkanu, zahvaljujući svecima iz Ponišavlja. To zvanična istoriografija i istorija hrišćanstva nikada nije dovoljno priznala ili istakla.

Tri stuba vere - Sv. car Konstantin, Sv. carica Jelena, Sv. Niketa Remizijanski

Trijada koja vodi ka značaju ovih svetaca, a postavila je temelje hrišćanske civilizacije, jeste: carska vlast, arheološko-pokloničko svedočanstvo i misionarsko–apostolska reč.

Ti sveci iz Ponišavlja su:

-Sv. car Konstantin – vladar koji je hrišćanstvu podario državu.
-Sv. Jelena – arheološka hodočasnica koja je veri podigla temelje u kamenu.
-Sv. Niketa – apostol koji je reč pretvorio u život naroda.

Sa njima i njihovim delima, Ponišavlje postaje duhovna postojbina i „nepriznata kolevka hrišćanstva“.

Sv. car Konstantin je Milanskim ediktom i donošenjem brojnih zakona priznao hrišćanstvo i dao mu zvanično mesto u državi, utemeljivši hrišćansku crkvu kao dominantnu versku silu.

Sv. carica Jelena je, kao prvi veliki arheolog, otkrila u Svetoj zemlji najznačajnije hrišćanske objekte – pećinu u Vitlejemu, Marijin izvor u Nazaretu, Golgotu, Časni krst i Hristov grob – i podigla prve hrišćanske bazilike.

Sv. Niketa Remizijanski, episkop i apostol u Dakiji, pretvorio je Hristovu reč u živu stvarnost naroda. Bio je savremenik cara Teodosija Velikog, koji je hrišćanstvo uveo kao državnu religiju, ali i aktivni učesnik u duhovnoj implementaciji tog zakona u Iliriku.

Ova tri sveca imaju tri različite i istovremeno povezane uloge:

-Konstantin – državnik i zakonodavac vere,
-Jelena – otkrivač i čuvar svetih mesta,
-Niketa – apostol i prosvetitelj naroda.

Poznavanje života i dela tri najznačajnija sveca iz Ponišavlja

O Sv. caru Konstantinu se dosta zna, o Sv. carici Jeleni nešto manje, ali o Sv. Niketi Remizijanskom vrlo malo. Radoznalci iz belog sveta, željni da upoznaju antičku Remizijanu, upućivani su u kafanu „Remizijana“, a deca na časovima veronauke odgovarala su da je Sv. Niketa – srednja škola u Beloj Palanci.

Iz tih razloga slede najznačajniji detalji iz života Sv. Nikete Remizijanskog.

Ikonopis života Sv. Nikete Remizijanskog

1.Sveti Niketa je misionar i svetac.
On je prvi apostolski propovednik u Ponišavlju. Hristijanizovao je širok pojas od Serdike do Naisa i od Remizijane do Dunava, delovao među tračkim i dačkim plemenima, Besima i Gotima iz obe Dakije i Epira. Duhovni je utemeljivač ovih oblasti. Uspostavio je hrišćanstvo tako što je zadro u korene tračko-pelasgijskih kultova, čija su svetilišta opsluživali tvrdokorni Besi. Njihovu zemlju, natopljenu krvlju od žrtvovanja, pretvorio je u mirno polje hrišćanskog života. Svojim životom i radom postao je prvi svetac iz Ponišavlja. Verovatno je kanonisan odmah posle smrti, oko 420. godine, u Remizijani, 22. juna.

2.On je učitelj i pisac.
Prvi je doktor Svete crkve. Promovisan je u Sanctae Ecclesiae Doctores 400 godina posle smrti, iza Sv. Hilarija i ispred Sv. Jeronima. Prvi je dokumentovani književnik Ponišavlja. Njegova dela obuhvataju bogoslovske rasprave, katihumenska uputstva i književne radove kao što je De lapsu virgines.

3.Prvi je graditelj i katiheta u Ponišavlju.
Preuredio je postojeću urbanu baziliku (basilica urbana) u hrišćanski hram, podigao i baziliku na zapadnom ulazu u grad (basilica suburbana), uključujući i najveću ranohrišćansku baziliku u Srbiji, sa ograđenom portom na lokaciji Kladenčište kod Crvene reke. Kao prvi katiheta, učitelj veronauke, osnovao je katihetsku školu u Remizijani, koja je vekovima kasnije inspirisala delatnost Ćirila i Metodija i duhovnost Sv. Save.

4.Kao pesnik i teolog, proslavio se autorstvom svetski poznate ode Bogu Te Deum laudamus („Tebe Boga hvalimo“). Ta himna, opšteprihvaćena na Zapadu, izvodila se u Sikstinskoj kapeli i inspirisala kompozitore od Verdija do Mokranjca. Iako savremena muzikologija pripisuje koautorstvo Sv. Amvrosiju Milanskom i Sv. Avgustinu, tradicija istočne crkve i jedan broj zapadnih izvora pripisuju je Niketi. Najznačajnije teološko delo mu je Simvol vere (Credo) – lako shvatljiv i prenosiv simbol vere, usvojen od Sabora u Nimu, koji jasno uči o suštini vere.

5.Mistički epilog njegovog lika.
On je svetac čije mošti nisu precizno poznate. Predanja ukazuju na tri moguća mesta: Remesijanu (Belu Palanku), Krdžali (Bugarska) i Veneciju (crkvu San Nicolò dei Mendicoli).

Epilog

Mali listovi istorije ne mogu obuhvatiti veličinu dela Sv. Nikete, a kamoli ostalih dvaju svetaca iz Niša koji su zadužili hrišćanstvo.

Postavlja se pitanje: gde se danas nalazimo u odnosu na doba hrišćanske vere? Da li je neposredno verovanje u Boga izgubilo na značaju, da li je Bog postao suvišan? Ili će hrišćanstvo postojati sve dok ima i jednog monaha?

Čini se da – sve dok se čovek iz Ponišavlja prekrsti pri pominjanju imena Svetog Nikete – hrišćanstvo će živeti.

Izaberite sami.

*Prof. dr Dragan Mitić