Poslednjih mesec dana često sam na Sarlahu. Posebno u Naselju.

Svaki odlazak izazaivao je u meni neko posebno (ne)raspoloženje. 

Danas sam otišao, pre svega, uznemiren informacijom koju mi je sinoć poslao jedan od žitelja.

Otac je jedan od prvih koji se ovde naselio. Šezdesetih godina.

Po dogovoru, oko deset bio sam tamo. Našao sam ga ispred kapije.

Najpre smo razgovarali o porušenim kućama. To ću objaviti sutra.

Ono što zabrinjava sve one koji žive na našem najlepšem brdu, to je nesigurnost.

Zamislite, Sarlah polako silazi u dolinu!

Krenuli smo da mi pokaže ispucale zidove na njegovoj kući, onoj staroj.

Kada sam dolazio video sam gomilu zemlje na Putu. Tačnije, to je Ulica Tihomira Đorđevića. Krenuli smo tamo.

Pričali smo u odlasku.

Ono kada se gradio koridor, bilo je čestih miniranja. Drhtalo je naselje. Inženjeri su posećivali. Bušili su rupe na potpornom zidu, da bi se navodno zemlja cedilla. Koliko se uspelo u tome?

Navratili bi još koji put i... otišli.

Peli su se u naselje i neki iz Gradske uprave i... otišli.