Posle nekoliko eseja posvećenih književnom periodiku „Navissus“, učinilo mi se da bi nepravedno bilo da jedan od njegovih najdarovitijih saradnika ostane pomenut samo usput. Zato je ovaj prilog posvećen Živković Vladeti i njegovim ranim umetničkim godinama.

Ovaj tekst predstavlja omaž akademskom slikaru i profesoru Vladeti Živkoviću, ali i svedočanstvo o vremenu u kome su nastali njegovi prvi javni radovi. Danas je Vladeta Živković poznat kao akademski slikar i redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Malo je, međutim, poznato da su njegovi prvi javni radovi nastali mnogo pre upisa Akademije na stranicama belopalanačkog Navissus-a, gde je već početkom sedamdesetih godina pokazao izuzetnu crtačku zrelost i osoben književni senzibilitet.

Ovde nije reč o celokupnoj profesionalnoj karijeri Vladete Živkovića, već o vremenu u kome su nastali njegovi prvi javni radovi. Kao neposredni učesnik u nastanku „Navissus-a“, imao sam priliku da iz blizine pratim taj period. Zato ovaj tekst nije samo sećanje na jednog mladog stvaraoca, već i prilog kulturnoj istoriji Bele Palanke.

Angažovanje pojedinih članova uredništva „Navissus-a“ na uređivanju časopisa je variralo i zavisilo od njihovih obaveza. Međutim, čovek koji je radio na ilustracijama - bio je uvek jedan te isti. Autor svih vinjeta i korica izdanja „Navissus-a“ - uvek je Vladeta Živković. Takođe je autor korica za reprint izdanja svih periodika izdat pod nazivom Navissus, sa podnaslovom Veliki svetlaci. Samo za ove korice uradio je više od dvadeset varijanti.

Karakteristične korice su na broju koji je izašao pod nazivom „Nišavske korubine“, na njima je prikazan sadržaj živog sveta Ponišavlja smešten u fizičku geografiju kotline sa svojim međama na okolnim planinama. Crtež predstavlja neku vrstu tople oplemenjene naive sa prikazom živog sveta do najsitnijih detalja. Tu je divljač, riba u Vilinoj reci, roda u barama i pred njom zmija i žaba u akvatičnom rastinju, orlovi koji čuče na stenama Suve planine, ratari sa vilom, stoka na ispaši, obrađene njive, voćnjaci i vinogradi... Kada sam ga pitao zašto je na korice uneo toliko detalja, odgovorio je: „Želeo sam da prikažem sve što postoji u ovim našim korubinama“. To više nije bila samo korica jednog časopisa. To je likovna karta Ponišavlja, viđena očima čoveka koji je želeo da ništa ne ostane zaboravljeno.

U to vreme, još uvek nije bio student likovne akademije ali je po predmetu svog izučavanja, osobenostima crteža i poruka koje je slao sa svojih vinjeta i krokija bio daleko ispred njih. Niko u to vreme nije naslućivao da će od njega postati profesor Plastične anatomije na FLU, iako je on to već tada sasvim jasno nagoveštavao. Ako ima nečega u „Navissus-ima“ što posebno zaslužuje pažnju - to su njegove vinjete koje fasciniraju svojom izvornošću i oslanjanjem na stihove koje prate ili prisutnošću u proznom tekstu koji ilustruju.

Ima tu i vinjeta koje tematski nisu vezane za pisani sadržaj i zauzimaju celu stranu. Čini se da one imaju posebnu vrednost jer odišu patinom i arhaičnošću očuvanom u duši umetnika, koje on nosi kao sećanje na minulo vreme. Takve su: Čovek i žena tovare seno na zaprežna kola, Žena sa cedilkom i Seljak sa motikom se vraća sa njive.

Sem što je Vladeta bio osnovni nosilac likovnih ilustracija korica i svih vinjeta u okviru teksta on je bio i vrlo aktivan sa svojim literalnim prilozima poetički u skladu sa vremenom u kome su nastajali.

Već u prvom broju iznenađenje i zainteresovanost bude Vladetini stihovi. Oni su neobični jer deluju kao spoj narodnog jezičkog nasleđa, igre rečima i vizuelnog doživljaja. Takve su mu pesme: „Igrali se konji vrani“, „Od lepšega lana“, „Čuvam“ i „Obzorja pladnište“. One uopšte ne liče na većinu omladinske poezije tog doba. Deluju kao eksperiment sa jezikom i zvučnošću reči. Teško je izabrati takav primer, jer bi se time učinila nepravda ostalim prilozima. Ali, ako bih to morao, odlučio bi se za kratku, efektnu pesmu OD LEPŠEGA LANA obeleženu neverovatnom igrom reči, koja čitaoca nagoni da se vrati na početak i dobro razmisli o onome što je pročitao.

U istom broju je i njegov tekst bez naslova, koji se ne usuđujem da nazovem pesmom, slobodne forme bez rime, već kratkim prozno-lirskim zapisom koji na mene ostavlja snažan utisak probuđenim asocijacijama. Zamislite „poljaka“ – čuvara seoskog atara, ili čobanina ili vinogradara. On većinu dana provodi u kolibi, nema u njoj ničega, možda šaku slame i kamen za pod glavu, gradinarsku čaša za vodu, novčić sa likom ratnika ... On se prostodušnim, skoro naivnim rečima obraća devojci da svrati u njegovu kolibu. Pesnik ništa ne govori o tome da li je ona svratila, šta se tamo događalo, ali zadnjim rečima joj veli – „Iza šume prostiru se široka polja. Ne skreći sa staze, da ne bi orosila noge svoje. Skoro će jutro.“

Ipak slikar i profesor Vladeta Živković je najoriginalniji autor u broju 2/3 sa svojim tekstom:„O Palanci – reči tople i nežne“.
To je verovatno najvredniji prilog celog broja. On nije ni klasična pesma ni proza. Danas bi smo ga nazvali: lirska proza, poetski zapis, ili čak preteča postmodernog zavičajnog teksta. Posebno je zanimljiva rečenica:
„Nepomično sam ležao na dnu priče.“

To nije samo lepa slika već i izuzetno zrela metafora. Zvuči moderno čak i pola veka kasnije. U tom tekstu živi čitava lokalna kultura: olalije, Kurilo, grnčarski točak, Nikola Ciganin, seoski govor, dečje igre, običaji Bele Palanke. Tekst, sam po sebi, predstavlja dragocenu etnografsku građu sakrivenu u književnosti.

Bilo bi pogrešno reći da je Vladeta Živković postao umetnik zahvaljujući „Navissus-u“. Kada je oformio redakciju, zajedno sa svojim prijateljima, on je već bio ozbiljno formiran crtač...
Time bih se ogrešio o njegov prethodni, uporni rad kroz gimnaziju i aktivnosti za prijemni ispit u koje je uložio sebe celog. Taj njegov rad je išao dotle da je neko sa FLU, na prijemnom ispitu, rekao za njegove crteže – „On je već formirani umetnik, a nama trebaju početnici“.

Dakle, već tada on je formirani umetnik što se tiče slikarstva, a njegove poezija, lirska proza, poetski zapisi i kratke minijature, objavljene u „Navissusu“ su bile odraz njegovog unutrašnjeg duhovnog stanja. Te kratke „minijature“, ili čak pojedinačni stihovi bili su sitnim, gotovo nevidljivim slovima ispisane na marginama njegovih crteža i slika, verovatno inspirisane njegovim trenutnim osećanjima. Sećam se jedne takve:

„Ja strepim
kao kost
kao most
da ne ostanem sam
kao ram“.

Iz današnje perspektive mi se čini da je u tih nekoliko stihova bilo više egzistencijalne strepnje nego u mnogim dugim pesmama.

Umesto zaključka

Možda bi, ovaj omaž posvećen periodu formiranja umetničkog lika akademskog slikara i profesora Vladete Živkovića, mogao da se završi rečima:
U Beloj Palanci tih godina nije bilo neobično da se mladi okupe zbog igre ili sporta. Neobično je bilo da se okupe zbog poezije. Upravo iz tog okupljanja nastali su i „Navissus“ i ljudi koji su kasnije obeležili svoje vreme.
Danas, sa vremenske udaljenosti veće od pola veka, jasno je da to okupljanje nije bilo uzaludno. Iz njega su izrasli stvaraoci čiji je rad daleko prevazišao okvire male varoši u kojoj su načinili prve korake.

* Prof. dr Dragan Mitić