Simboli kao osnov obnove varoši

Tekst po svom konceptu polazi od identitetske strategije varoši, ali se u završnici oblikuje kao vizija njenog budućeg kulturnog razvoja. U njemu se uspostavlja dijagnoza stanja, sprovodi antropološka i kulturološka analiza, naznačava moguća „terapija“ i predlažu konkretne aktivnosti delovanja.

Polazeći od stava da varoš nije nestala, već da se nalazi u istorijskoj pauzi, tekst prevazilazi sentimentalnu retoriku i pristupa problemu kao pitanju obnove. Varoš se posmatra kao kulturni organizam, kao arheološka slojevitost, mitološka matrica, duhovna vertikala i urbani prostor u stanju privremene tišine.

KAKO PORTRET JEDNE OGOLELE VAROŠI PRETVORITI U VIZIJU NADE

1.ŠTA SE DANAS REALNO VIDI U PORTRETU VAROŠI?

Vidi se:
— Prostor uništenih potencijala
Grad koji je imao sve preduslove da bude jadransko–balkanski kulturni most, a postao je međuprostor, “ničija zemlja” između većih centara.
— Kraj koji se sistematski prazni
U poslednjih sedam decenija broj stanovnika opštine smanjen je sa oko 30.000 na manje od 10.000. To nije samo statistički pad, već pokazatelj dubljih procesa: odliva mladih, starenja stanovništva, slabljenja ekonomske aktivnosti i postepenog gašenja društvenih funkcija koje jednu zajednicu čine živom.
Ovaj proces nije posledica jednog događaja, već dugotrajnog zanemarivanja unutrašnjosti Srbije i izostanka strategije razvoja malih sredina.
— Dalje, to je varoš kojoj je uništena "unutrašnja infrastruktura"
Ne ona materijalna, nego ona druga. Uništena je duša grada: zanati, kulturne tačke, cirkulacija ideja. To je bilo mesto gde se pričalo, pevalo, radilo, učili zanati, vodila domaćinska rasprava. Sada više nije.
— Nekad lepa varoš nad čijimm rekama vlada tišina, i koja je svojim očišćenim i sređenim rukavcima, centralom, vadama i vodotokovima mogla da bude “Srpska Venecija” nije nimalo romantičarska. Vrelo i Koritnička reka su mogli da budu srce grada – živi tok, terasa, šetalište, izvor kulture. Sada je to barijera, vrelo je zatvoreno, a reka opterećenje kao kolektor, bez smisla.
— Danas je to varoš iz koje je isparila radost, ne tuga – radost. Kao da je neko ispustio vazduh iz guma života. Prvenstveno zbog nedostatka IZVESNOSTI.

2. ALI, DA LI VAROŠ BELU PALANKU TREBA VIDETI KAO MRTVU?

Nikako. Po svoj prilici varoš bi trebalo videti kao grad koji nije ni propao, ni uspeo. Možda bi ga trebalo shvatiti kao da je on u pauzi. Jer varoš još uvek diše kroz svoje okruženje, kroz toponime, kult Sv. Nikete, legende o rudnicima i metalu, vrelo, stara dvorišta.
Treba mu rečenica i malo aktivnosti koje će ga probuditi.

3. BELA PALANKA IMA DUŠU, ALI JE ZAKOPANA POD SEDAM SLOJEVA ZABORAVA

Duša varoška je zakopana ispod sloja „otišle“ ekonomije, zapuštene infrastrukture, prazne demografije, bezlične kulture, ugašenog lokalnog ponosa, uspavane preduzimljivosti, neispričane mitologije kraja.
A svaki grad, pa i naša varoš, koji je izgubio svoju priču, neminovno gubi i ljude.

4. ŠTA NAM JE ČINITI?

S obzirom da većina nije u tokovima ekonomije i sferi preduzetništva, jedino što preostaje je da se varoš vrati u rečima, u naučnim pričama, u mitološkim rekonstrukcijama, u kulturološkom pamćenju. Zato, ako se varoš shvati kao
najveća "arhiva" istočne Srbije gde svaki kamen čuva neki sloj praistorije, antike, hrišćanstva, zanatstva;
kao varoš koja može da se ponovo izgradi kroz kulturu (ne kroz fabrike, jer je to teško da se desi, ne kroz industrijski model razvoja čija je epoha završena);
onda se ona može graditi kroz identitet. Može postati varoš koja će progovoriti glasom svoje tišine i svojim simbolima. I upravo identifikacija i rad na afirmaciji tih simbola su predmet ovog rada.

5. STOŽER I SIMBOLI VAROŠI?

Sveti Niketa Remizijanski – identitetski stožer Bele Palanke
Sveti Niketa Remizijanski je istorijska ličnost, episkop Remizijane, čije je ime trajno povezano sa ovim prostorom. Njegova ličnost i nasleđe mogu dati trajan identitet varoši. Njegovim „vađenjem iz zaborava“ se ovaj svetac ističe kao duhovni, istorijski i kulturni stožer Bele Palanke, pozivajući na njegovo ponovno vrednovanje u lokalnom identitetu. Tragovi ovog stožera belopalanačkog identiteta nalaze se u samom centru varoši. Neophodni su dovršetak arheoloških istraživanja bazilike i njena delimična rekonstrukcija, postavljanje replike posvetne ploče i podizanje spomenika Sv. Niketi.
Stožer varoški, sveti Niketa, može postati kulturni centar identiteta, obrazovni resurs, duhovna vertikala i osnov za konkurisanje projektima otkrivanja i delimične rekonstrukcije bazilike i uređenje prostora, što bi doprinelo održivom razvoju grada.

Vrelo kao simbol – prostor sećanja i mere
Belopalanačko vrelo predstavlja jedan od najdubljih prirodnih i kulturnih simbola varoši. Ono povezuje antičko nasleđe, lokalnu mitologiju i prirodni pejzaž u jedinstvenu celinu. Ali srce vrela je nedostupno i devastirano, na njemu se malo šta može učiniti. Može jedino na donjem bazenu, vadi za vodenicu i samoj vodenici.

Za to se može iskoristiti pronađena, a potom izgubljena, figurina Venere. Ona se može se razumeti ne kao religijski simbol, već kao arheološki znak jednog civilizacijskog sloja. Postavljanje njene uvećane replike u ambijent vrela ne bi imalo karakter kulta, već kulturne memorije – tihog podsećanja na kontinuitet života na ovom prostoru.

Ta statueta ne bi dominirala prostorom, već bi ga merila. Ne bi tražila pažnju, već bi vraćala dostojanstvo vrelu kao mestu susreta prirode, čoveka i vremena.

Istovremeno, neophodno je revitalizovati derivacioni kanal za napajanje vrelske vodenice, obezbediti makar simbolički protok vode i sanirati samu vodenicu i pripadajući most, već prepoznate kao turističke tačke.
Suština nije u dekoru, već u vraćanju života prostoru.

Banjica

Revitalizacijom Banjice naglasila bi se ključna potreba za obnovom identiteta i dostojanstva Bele Palanke. Neophodno je da postoji institucionalna podrška za uređenje ovog zapostavljenog lokaliteta. Njen izvor, česma i vodotokovi dostupni i „otvoreni“ za pogled, predstavljaju ugođaj čoveku. Treba izbeći zatvaranje u kanalizacione cevi za odvođenje atmosferilija vodotoka Banjice i „Velikinog kladenca“, sada zatvorenog ispod kompleksa sportskog centra. Banjica predstavlja prirodni termalni stalni tok i prirodni rezervoar života, stabilan ekosistem sa razvijenom biocenozom i biodiverzitetom, kao i kulturno – istorijski kontinuitet od antike do danas. Primarni cilj treba da bude saniranje zapuštenih vodotokova, očuvanje i proširenje postojeće biocenoze, pretvaranje zapuštene površine u oplemenjenu prirodnu parkovsku i kulturnu oazu.

Banjica može postati, na taj način, značajan simbol varoši i osnova za potencijalni razvoj banjskog turizma i ekonomski oporavak lokalne zajednice.

Trg kovača

U predlogu urbanističke i kulturološke revitalizacije Bele Palanke, pozivajući na razvoj „grada po meri čoveka“ koji spaja antičko nasleđe Remezijane sa modernim potrebama, predlaže se i formiranje trga ili platoa sa simbolom kovača. Metalurška tradicija stoji u temelju nastanka Remizijane. Kovači su danas jedini živi srpski esnaf u Srbiji, a Kovača iz Vraništa je pronašao varoški učitelj. Kao dostojna toga mogla bi poslužiti figurina kovača, stara najmanje 3 milenijuma koju je pronašao belopalanački učitelj Milutin Popović i koja danas krasi vitrine beogradskog muzeja. Vraćajući ovu figurinu njenom lokalnom kontekstu, vraćamo je kući.

Može se razmisliti i o tome kako bi se prostornim planiranjem prostora varoši, negde mogla eklektički uklopiti i „baničarka“, simbol „dana banice“, ali i simbol majke i topline doma i stuba porodice ponišavskih domova,

Nišavski most - nišavska duga kroz vreme

Očuvanje starog armirano- betonskog mosta sa lukom nad rekom, je očuvanje mosta simbola, koji je decenijama zanemarivan. Istovremeno to je dokaz brige za očuvanje jedinstvene konstrukcije, kakve nema na celom toku reke. Propadanje mosta bi predstavljalo brisanje kolektivne memoriju varoši. Njegovim očuvanjem bi se sačuvao ovaj neraskidivi deo gradskog identiteta.

 Simbol - “Zid pamćenja“ - scena živog pamćenja

Zid pamćenja varoši koncipiran je kao simbolička celina zasnovana na slučajno otkrivenim mermernim reljefima Tračkog konjanika (Lanište) i Herakla (Remizijana). Ovi artefakti, po svojoj izuzetnoj likovnoj vrednosti, gotovo da nemaju neposredne paralele među srodnim nalazima šireg balkanskog prostora.

Iako se pretpostavlja da potiču iz vremena nakon rimskog prodora u Ponišavlje, njihova ikonografija upućuje na znatno starije duhovne i mitološke slojeve – na arhetipske predstave koje svedoče o kontinuitetu sakralne misli ovog podneblja. Oni tako postaju svedočanstvo dubokih kulturnih slojeva, vremena u kojem se oblikovala mitska svest Balkana.

Umesto da ostanu isključivo muzejski eksponati, njihove uvećane replike mogu biti integrisane u javni prostor Bele Palanke, kao vidljivi simbol identiteta i osnov obnove varoši.

Zaključak

Bela Palanka nije varoš bez istorije i prošlosti, niti varoš bez budućnosti. Ona je prostor u kojem su slojevi vremena vidljiviji nego u mnogim većim sredinama, ali su dugo bili prećutani.

Problem varoši nije samo ekonomske prirode. On je pre svega identitetski. Kada zajednica izgubi priču o sebi, ona postepeno gubi i ljude. Zato je rad na identifikaciji i afirmaciji simbola više od kulturnog projekta – to je pokušaj obnove unutrašnje infrastrukture grada.

Sveti Niketa kao duhovna vertikala, Vrelo kao prirodni i civilizacijski znak, Banjica kao izvor života, kovač kao arhetip rada, most kao luk kolektivnog pamćenja i „zid pamćenja“ kao presek slojeva – zajedno čine moguću mapu obnovljenog identiteta.

Budućnost varoši ne mora početi velikim investicijama. Ona može početi jasnom rečenicom o tome ko smo i šta želimo da sačuvamo.

Ako Bela Palanka ponovo progovori svojim simbolima, ona neće biti varoš u pauzi, već varoš koja je razumela sopstveno trajanje.

*Prof.dr Dragan Mitić