Priča o Grku koji je podigao spomenik srpskim ratnicima. I — Kamen koji je podigao jedan Grk

Dok je Srbija još prebrojavala gubitke i lečila rane posle Drugog srpsko-turskog rata, u Gladnom polju kod Bele Palanke podizan je spomenik srpskim vojnicima poginulim prilikom njenog oslobađanja.
Nije ga podigla država. Nije ga podigla vojska. Podigao ga je jedan Grk — monah i iguman Divljanskog manastira.
Zvao se Agatangel.

II — Bela Palanka i njeni mrtvi

U decembru 1877. godine Bela Palanka je oslobođena posle borbi na Nišavi i obuhvata preko Ljubatovice, Klisure i Kremenice. Na mostobranu, gde je vođena najžešća borba, poginuli su srpski vojnici. Sahranjeni su na samom bojištu.
Četiri godine kasnije jedan monah došao je na to mesto sa drugačijom namerom — da mrtvi ne ostanu nemi i bezimeni. Došao je sa namerom da sačuva trag bitke koja je prošla.
Ko je bio taj čovek?

III — Čovek koji je došao sa Tinosa

Arhimandrit Agatangel zapamćen je kao iguman manastira Svetog Dimitrija u Divljani kod Bele Palanke. Po dolasku u manastir 1862. g. zatekao je srednjovekovnu manastirsku crkvu sa pirgom. Godine 1873. srušio je stari manastirski hram i od njegovog materijala započeo gradnju nove manastirske crkve, 1874. godine. Tada još protosinđel, Agatangel je obnavljao zapušteno i opljačkano manastirsko imanje i konake nakon prethodnih razaranja u Ponišavlju, ali i učestvovao u duhovnoj i materijalnoj obnovi Belopalanačkog kraja.

Bio je Grk po poreklu, rođen 22. maja 1820. godine u Pirgosu na ostrvu Tinosu.

Njegov put nije vodio pravo. Vodio je preko manastira i carstava — od Tinosa, preko Svete Gore, Rusije i Vlaške, Carigrada i Sremskih Karlovaca, do manastira u Srbiji, Pirota i, konačno, Divljane. U Divljani je taj dugi put prestao da bude putovanje. Postao je život.

Kada mu je poveren Divljanski manastir, Agatangel je imao 42 godine života, i iza sebe veliko monaško iskustvo, a kao čovek koji je proputovao tri carstva i tri kneževine. Govorio je grčki, srpski, turski, ruski i vlaški jezik. Ravnopravno je razgovarao sa grčkim vladikama, sa Turcima u Ponišavlju i sa pastvom na njihovim maternjim jezicima. Za vreme srpsko-turskog rata. 1877/78 g. nesebično je pomagao srpskoj vojsci i novouspostavljenim vlastima.

Sl. Jedina slika arhimandrita Agatangela koju je uradio dvorski fotograf kneza Milana Obrenovića, Foto: P. Aranđelović, 1878, Niš

IV — „Kada je mene Otadžbina ovako ukrasila...“

Prvo je bilo crkveno priznanje: proizveden je u čin arhimandrita. Prema svedočenju T. Uroševića, u ovo visoko zvanje proizveo ga je mitropolit Mihailo.
Drugo je bilo državno odlikovanje — Takovski krst V stepena, koje je objavljeno u „Srpskim novinama“ od 20. novembra 1878. g.

Kako je, samo nekoliko godina kasnije, zabeležio T. Urošević u leskovačkom Crkvenom glasniku (1888), Agatangel je, govoreći o odlikovanju koje je primio, rekao:

„Kada je mene moja Otadžbina ovako ukrasila, hoću i ja da se Otadžbini odužim jednim ukrasom u znak blagodarnosti prema neumrlim senima srpskih junaka, koji padoše u borbi za oslobođenje mog kraja.“

Otadžbina je arhimandrita „ukrasila“ Takovskim krstom.
On je zatim Otadžbinu „ukrasio“ spomenikom u Gladnom polju.

V — Kamen koji su živi prihvatili kao svoj

Spomenik u Gladnom polju je podignut 1881. godine u blizini mosta na Nišavi, na desnoj obali, gde je bila odlučujuća i najžešća bitka. On je istovremeno i memorijalno obeležje i kosturnica palih ratnika. To je jedno od najranijih, ako ne i najranije, obeležje na jugu Srbije posvećeno oslobodilačkim ratovima. Osvećenje spomenika izvršio je 1. vgusta 1881. godine episkop niški u prisustvu vojske i naroda, koji je taj dan proslavio kao najveći praznik. Ovaj spomenik je, zahvaljujući ktitoru Agatangelu, Belu Palanku svrstao u red gradova koji su se dostojno odužili svojim hrabrim oslobodiocima 1876-1878. godine.

Na ploči spomenika piše:
„Ovde večiti sanak borave hrabri srpski vojnici koji poginuše u boju kod Bele Palanke decembra 1877. g. braneći veru, KNjAZA i otačestvo. Ovaj spomenik podiže Arhimandrit manastira Divljanskog gospodin Agatangel, rodom Jelin, rođen u gradu Pirgosu na ostrvu Tinosu.
1. avgusta 1881.“

Šta je jednog Grka nateralo da podigne spomenik ljudima koji nisu bili njegovi sunarodnici?
Šta ga je nateralo da to uradi u vremenu kada takvih obeležja još nema u Srbiji i kada još uvek nije bila izgrađena kultura memorijalnog obeležavanja takvih događaja?

Sl.  Agatangelov spomenik u Gladnom polju kod Bele Palanke. Posvetna ploča iz 1881. godine. Ispod nje je naknadno ugrađena spomen-ploča sa imenima poginulih, postavljena 2017. godine. Foto – Predrag Mitić, 2026.

Sl. Posvetna ploča arhimandrita Agatangela na spomeniku u Gladnom polju. Foto: Predrag Mitić, 2026.

Posle podizanja i osveštenja spomenika 1881 od strane niškog episkopa, sledi 1897. g. proslava dvadesetogodišnjice oslobođenja belopalanačkog kraja od Turaka. Proslavi u Beloj Palanci su najviše prostora posvetili Dnevni list i Male novine.

Sl. Bela Palanka, Gladno polje, 15. septembar 1930. godine.
Organizovana poseta Sokolskog društva spomeniku oslobodiocima Bele Palanke od Turaka, povodom dvadesetogodišnjice osnivanja Sokolskog društva.

Fotografija organizovane posete Sokolskog društva Bele Palanke iz 1930. g. pokazuje da je spomenik nastavio da živi.

Tokom obeležavanja dvadesetogodišnjice osnivanja Sokolskog društva, 14. septembra 1930. godine održan je veliki javni nastup sokola, a sutradan, 15. septembra, oni su organizovano posetili spomenik oslobodiocima Bele Palanke u „Gladnom polju“.

Agatangel je podigao spomenik mrtvima.
Posle pola veka, živi ljudi dolaze kod njega.

I onda su dolazili Solunci

Početkom poslednje četvrtine dvadesetog veka dešavalo se da u određene dane do spomenika dođu samo poslednji živi Solunci. Došli bi u smiraj dana, kada sunce zalazi za Suvu planinu, podštapajući se i pomažući jedni drugima. Nosili bi u rukama skromne svećice, one koje su sami pravili od konopljine vrpce i prirodnog pčelinjeg voska. Krstili bi se koščatim, drhtavim rukama, sedali na zemlju, i ćutali svaki sa svojim mislima,čiji koreni dopiru unazad skoro jedan vek. Šta je bilo u tim mislima nikada nećemo saznati, jer većina njih nije želela da priča o minulim vremenima. Sedeli bi tu pored kosturnice nemi i dostojanstveni. Iza njihovih leđa se Nišava bojila odbljescima sunčevih zraka što preskačući Trem i Golaš padaju preko mosta na reku. Onda bi pomogli jedni drugima da ustanu i lagano se uputili preko tog kobnog, ali značajnog mosta ka varoši.

Sl. Spomenik u Gladnom polju danas. Foto: Predrag Mitić 2026.

VI — Dvojica stranaca i jedno pamćenje

Arčibald Rajs je, kao stranac koji je zavoleo Srbiju, upozoravao Srbe da se čuvaju sebe.
Agatangel, takođe stranac, nije čekao da neko opomene njega. On je svojim delom pokazao kako se čuva tuđe sećanje.
Jedan je pisao da ne zaboravimo sebe. Drugi je podigao kamen da ne zaboravimo one koji su ovde poginuli.
A kamen i danas stoji u Gladnom polju.

Možda je to najjednostavniji odgovor na pitanje koje nam je Agatangel ostavio.

****

I na kraju — Agatangelov grob

Agatangel nije dočekao da vidi završenu manastirsku crkvu koju je započeo. O njegovoj smrti ostalo je malo pouzdanih podataka. Niški duhovni sud beleži da je umro 15. juna 1891. godine. Drugi izvori govore o njegovoj nasilnoj, mučeničkoj smrti. Uprkos traganju danas se ne zna gde je grob arhimandrita Agatangela i gde on počiva.

Na manastirskom groblju iza crkve, gde se danas nalazi groblje većinom ruskih monahinja, njegovog groba nema. Zna se, međutim, da su pronađeni grobovi na prostoru na kojem je kasnije podignuta letnja crkva posvećena Svetom Niketi, ali njihova identifikacija nije javno potvrđena. Zato ostaje samo ono što možemo pouzdano da kažemo: mesto Agatangelovog groba danas nije poznato.

Ono što znamo je da je četiri godine posle igumanove smrti, 1895. godine, niški vladika Inokentije održao mu je pomen i pozvao narod da dovrši hram koji njegov ktitor nije uspeo da završi.

A znamo i da je njegov savremenik i prijatelj, T. Urošević, zapisao je reči koje danas zvuče gotovo kao poslednji pozdrav:

„Dobri deda Agatangele, Bog da te prosti.
Večan ti pomen u srpskom narodu.
Laka ti srpska zemlja koju si istinski voleo.“

* Prof. dr Dragan Mitić