Dok sam prelazio prugu kod Železničkog mosta i približavao se mestu odakle sam želeo da se oglasim, u glavi  mi je još uvek odjekivao onaj minut ćutanja  odbornika,  povodom tragične smrti učenice Mlekarske škole u petak, 12.marta, na sednici Gradske skupštine.

   Taj poziv gradonačelnika odbornicima, njegova poruka i poziv dr Milene Dimitrijević odbornicima da glasaju - da li treba poslati preporuku nadležnim institucijma, ostaće mi večito urezan u mislima. Koliko i ova tragedija!!!

 Zašto? Smatram da je sve jasno!  

   Neću dalje bilo šta da kažem. Rekli ste vi u stotinama komentara! Pokušavao sam da pokrenem odgovorne  da se podigne glas i skrene, konačno, pažnja! Da  se oglase i drugi mediji I napravimo atmosferu, (čekajući da se Peticija s potipisima dostavi), da EPS, da HE Pirot, da Grad moraju , konačno,  nešto da  urade da  ljudi ne gube život u nabujaloj vodi koju, kada je takva, ne bih više zvao našom Nišavom.

  Da ironija bude veća, u medjuvremenu, još jedan  mlad čovek, nema više od 18 godina izgubio je život u toj vodi. Iz Avganistana!

     Smatram moralnom obavezom kao čovek, profesionalnom, kao novinar,  smatram to i kao rodjeni Piroćanac da ne sme da se ćuti, čeka da se tragedije ponavljaju. Svi mi imamo decu, unuke, prijatelje.  Teško, bolno, doživljavamo sve to.

 Sišao sam do Nišave. Da, bila je to naša Nišava “njena” voda. Još uvek se traga za mladićem iz Avganistana. Četvrti dan. Valjda zato sada turbine stoje.

Uvek kada dodjem na ovo tragično mesto osetim neko unutrašnje reagovanje, da ne kvalifikujem kako se zove.

   Bio sam prošle subote. Ovo je druga subota. Ona ograda nije dogradjena, sve je nažalost i dalje isto!

       Dok sam odlazio, siguran da ću svake naredne subote biti ovde, čak verujući da ćemo se tamo videti i možda napraviti  dogovore da sami nešto uradimo. Da tamo na tom mestu, da od tuda, kao odgovrni ljudi koji vole ovaj grad i naše ljude, nešto sami pokrenemo.

          Razmišljam! Hajde da “opašemo” Nišavu, napišemo table “Čuvaj se nabujale vode” i tako štitimo naše živote.

      Možda će ih to naterati da sidju konačno do reke, pogledaju istini u muku i da ovog proleća i leta budemo bezbedniji!

   Ne damo više nijednu našu, pirotsku dušu! I onako nas je sve manje!