Novinar ostaje siromašan ukoliko se ne zadesi tamo gde se dogodi nešto što se retko događa.

To doživljavaju ratni izveštači, reporteri koji reaguju toliko brzo da su ponekada na licu mesta pre zvaničnika...

Ako novinar nema u svom zanatu nešto posebno, verujte mi, džaba mu sve. Mejlovi, prepisani tekstovi, copy-paste...

Mislio sam da su mi amonijak, Turčin, probijanje tunela, puštanje u rad HE Pirot i, da ne nabrajam, posebni trenuci. Ima ih još.

__________________________________________

Jutros rano predložio sam mom prijatelju da odemo zajedno na deponiju. Želeo sam da vidim tragove jučerašnjeg požara. Da još jednom pokažem to brdo smeća, veliku pirotsku bruku. Negde u podsvesti, mislio sam da se može i gore desiti, ukoliko vatra još uvek u nekim "džepovima" kako ih zovu, tinja.

Doživeo sam nešto što mi je ličilo na 26. decembar, ha, u isto vreme, oko 9 sati kada sam našao mrtvog Turčina.

Prošli smo Prisjansko naselje, požnjeveno žito, kukuruz na izmaku, suncokreti se drže. Posle one lakat krivine izašli smo na pravu "džadu" prema deponiji.

Žućka sam parkirao kraj puta i krenuo na deponiju. Kada sam poslednji put bio ovde, bila je visoravan, po sredini nije bilo smeća. Lepa reč smeće... ovo je užasno, da užasnije nema. Tamo u daljini čovek je, teškom mašinom, gurao gomile svega na ivicu.

Osetio sam dim, čovek je ostavio mašinu i krenuo ka meni. Dim da, ali, ljudi - vatra,  vetar je raspalio vatru na levoj strani paralelno sa putem za Prisjan, tamo ka borovima.

Zastao sam.

"Halo, 193. Dobar dan, novinar NP, vatra", objašnjavam dežurnom vatrogascu. Pitao me za broj telefona, ko sam... objašnjavam: "Ma pusti to, vatra se širi. Dolazite", vičem!

Nastavio sam. Trnje, naravno i kamenje, spotičem se, dim guši.

I dalje odjekuju moji povici. Zovem mog prijatelja Slavoljuba.

Upozorava me:

"Širi se vatra, polako, budi oprezan!"

Zapomažem, ne u strahu ni u panici, njih još nema! Ovo nisam doživeo. Znoj, trnje po nogama, vatra peče lice. Slavoljub opominje. Da li ste nekada čuli, ne pucketanje, već zvuk vatre?!

Gore predivni borovi, ne mogu da oprostim, ta deponija je prokleta. Ko je dozvolio? Pitam se da li se sa prozora Gradske uprave vidi dim?

Slavoljub i dalje opominje. Gore borovi, niska trava, kako je zovu, samo raspaljuje plamen.

"Stigli su, idu sa druge strane, da opkole, putem", viče mi Slavoljub.

Mogu da pretpostavim! Za vatrogasce nije ovo jedan od onih užasnih požara, valjda. Za mene, lice u lice s vatrom, delovao je  užasno. Ne znam kako je sve to zvučalo! Možda kao da sam se svađao s vatrom, deponijom, nemarom, svim onim (ne)odgovornim i koji su dozvolili da se umesto na, kako kažu, najbolju srpsku Regionalnu deponiju, đubre (užas sa pirotskih ulica) doteruje ovde. Na brdo kraj koga je borova šuma, iznad plodne pirotske kotline. Gase momci!

Da, gase momci, njih trojica, ali...

Rekao sam Slavoljubu da ćemo krenuti kada se oni pojave. Silazimo putem ka "početnom mestu". Žučko levo, ogromno brdo bruke koje zovu deponija pravo! Vidim da je stiglo još jedno vozilo. Sve isto. Crevo, momak koji ulazi u pocrnelu zemlju, trave više nema, sve je crno...

Čovek iz bagera dočekao je cisternu iz Komunalca. Uzeo crevo i gasi "džepove". To su ti "džepovi" koji su ostali od juče, koje je vetar raspalio i pretvorio u jaku vatru koja je palila sve... pokušao sam da mu pomažem.

Na odlasku sam ih fotografisao. Neka imaju uspomenu.

Dok sam snimao svoju odjavu došla su dva šefa iz Komunalca, na vreme. Zasmetao im je Žućko koji se našao ispred cisterne. Možda je bilo bolje da im smeta ova deponija koja postoji godinama. Baš su se naljutili. Ne znaju šta se sve ovog jutra, dok su pili kafu, događalo na putu za Prisjan.

Neka, razljutiće se...

Da ostavim i poslednju poruku.

Da li da se vratim početku ili ne?

Ne treba. Znam da sam još jednom po ko zna koji put, bio tamo gde novinar nikada slučajno ne dolazi. Tamo gde ga je nešto povuklo, kako mi kažemo "namirisao".

Ovo je priča, koja nema N.P. kao nekog glavnog aktera ovog događaja.

Ovo je priča o, lagana reč – nebrizi, lošoj politici prema sredini u kojoj živimo, načinu razmišljanja. Ovo je priča o možda jednoj od grubljih grešaka koje je ovaj grad dozvolio. Ovom "narodu pirotskom" naneo je tako veliku brigu, štetu, strah.

Ne daj Bože dragi da se "džepovi" ponovo raspale.

Na toj deponiji podmuklo tinja večna vatra.

Ne treba zaboraviti, niti se hvaliti ostvarenjima koja ima ceo svet.

Ovo je opasno!

Po prirodu, po zdrav život, kako je zovete ekologiju o kojoj brinete.

Ne, mi danas nismo zeleni grad, mi smo grad u oblacima dima!

A, sutra?

Za kraj, fotografije koje sve govore: