Imao sam ovaj tekst u mislima, dok sam sedeo na klupi za rezervne igrače gostujućeg tima.

Klupa je bila prazna, gost nije došao.

Samo nekoliko minuta ranije, dok su fudbaleri u svlačionici menjali bele dresove s ćilimima na grudima za one majice za trening, šetao sam travom, verujte mi, najlepšom travom na ovom svetu koja posebno miriše u proleće.

Šta bismo mi, šta bi Pirot, šta bi taj, sada 80 godina stari gospodin Radnički bio, da nije bilo Dragana Nikolića i ovog Stadiona?

Ništa!

Imao sam nepunih 15 godina kada sam nosio zastavu na rođendanu ovog Hrama. Bilo je to 1963. godine.

E, da samo znate ko je sve na ovoj travi nosio beli dres...

Da samo znate koji su majstori i treneri podizali ovaj Klub i činili ga velikim, donoseći radost.  

A ova trava, od legendarnog Čede, Mite, Ljupčeta, do neumornog Ivana danas, ostala je večito mlada, najlepša, nama najmilija, posebno kada su po njoj pobednički trčali fudbalski majstori za večnost.

______________

Evo fotografije tima koji je bez igre "pobedio".

Uslikao sam i najmlađeg, Stefana Stankovića (2006), naslednika vekikog Živorada Stankovića, njegovog deke i jednog od najboljih fudbalera našeg kraja, ne samo Pirota.

Dok su se momci pod "palicom" Marka i Džune pripremali za kratku igru na dva gola, želeo sam da popričam sa Bobanom Stankovićem o stvarima do koje ne mogu da dotičem na oveštalim konferencijama za novinare.

Vratio sam se na "staro mesto"!

Podeljeni na dva tima. Ovaj kod Marka koji je trebalo da počne danas i onaj na drugoj polovini kod Bobana.

A, potom je lopta krenula sa centra. Krenuo je mali Laza, centarfor za koga sam ubeđen da će naslediti onu "titulu" - "pirotski mister-gol"!

Sa Komarice se zadali neki tamni oblaci.

Neće još.

Da udahnem još malo svežine i da opijam sebe mirisom najdivnije trave na svetu.

Bio sam siguran da se, tu preda mnom, vraća onaj naš "gospodin Radnički" sa nekim novim asovima.

Ima ih, gledam i uživam. 

Pricaću o njima. Ubeđen sam jer želim da verujem da ćemo se idućeg proleća baš ovde, na ovoj travi, radovati velikom povratku, tamo gde smo se godinama radovali pobedama.

Oni na toj našoj travi već uveliko trče i  "majstorišu", gledajući ka pobedama kojih će tek biti.

A vaše i naše je, dragi prijatelji, samo da im verujemo, da im poklonimo poštovanje i aplauze i sve će, ponovo, biti kao nekada.

Hoćete u čokoladu sa lešnikom od 200 grama?!