I ovo sećanje počeću na isti način. U knjizi "Susreti i sećanja" maturanti pirotske Gimnazije, svako na svoj način, pisali su o gimnazijskim danima, ali i vremenu posle.

Zato ću i ovu priču započeti njenim rečima!

Porodicu Vučić, staru pirotsku građansku porodicu, mislim da dobro znam. Sećam se čika Koste, dolazio je stalno na utakmice, onako puniji, lagani hod, nosio je kačket! Uvek bi me pomilovao kao dete, srdačno se pozdravljao i dugo razgovarao sa mojim ocem.

Naravno da se sećam braće Vučić. Mlađi brat Momčilo kratko mi je predavao francuski. Voleo je fudbal i bio u Upravi Radničkog. Stariji brat Radomir kao prevodilac radio je u Piroteksu.

Ljubinku znam, naravno, kao suprugu Živorada Stankovića, legende Radničkog, levo krilo "Tima snova" kako je i Ljubinka napisala u svom tekstu.

Da li su Ljubinka i njena braća, kako se ono kaže, na oca ili majku, pre mislim da su tako vaspitavani odmalena, bili su to toliko skromni, tihi, srdačni, vaspitani ljudi, kako se ono u narodu govorilo "brobinjka nesu zgazili"! Zanimljivo, svi su oni studirali i završili francuski jezik.

Kruška pod krušku, uvek je to tako, tek i Dragana ćerka i Miljan, ista majka i ujaci. Skromni, tihi, primereni u svemu.

Žileta našeg više nema i to je sigurno bio veliki udarac, neprebolni za Binu, kako je Živorad zvao. Za Miljana i Draganu, za unuke. Čovek kakav je profesor Živorad Stanković, dodajem i fudbalski majstor kakav je Žile, ne rađa se često.

Dok sam razgovarao sa Ljubinkom na licu se videla njena tuga. Kao i uvek, tiha, odmerena, ostavljala je dubok utisak...

Razredni starešina Odeljenja VIII-1, gde su bile Dušica Jonić i Ljubinka Vučić, bila je čuvena profesorka Anđelija Boljevska.

Direktor Ženske gimnazije bio je profesor Milivoje Pešić.

Sutra: Stevka Marković, devojačko Gogov.