Subota je danas, osmi maj. Proleće. Trnjine se rascvetale. Ostavio sam jednu grančicu, tek rascvetalu. Tamo gde je predivni cvet male Andjele uvenuo.

Na Keju skoro da nije bilo ljudi.

Vetar, više jesenji, oblaci, sve se u tim trenucima pretvaralo u neko drugo godišnje doba. Možda je i to uticalo na moje raspoloženje. Da li samo vreme, možda i ljudi.

  Otišao sam brže nego ikada sa Keja.  Deveta subota kao da je bila prva. Deveta, kao ko zna koja. I dalje gluva.

  Neko se ipak oglasio. Čovek čija se savest trgla, nije mogao da prećuti. Presavio je tabak. Poslao dugačko pismo. Ima tu u prvom delu i još detalja. Da li čudnih ili  detalja kakvih ima. No, o tome ipak, optostite, ne mogu. Neka o tome prosudjuju oni sa adresa koje ste takodje napisali.

 Mi samo ovaj deo! Hvala vam i na tome.

    Sada kada ovo pišem i očekujem da Ivana postavi na Portal, osećam nešto drugačije raspoloženje. Ili, samo nešto snažnije od dnaašnjeg. Ima još ljudi koji neće ćutati.

 Ako nas bude više, biće još glasnije.

Proleće je i danas na brežuljku iznad  Petrovca! Tamo gde u usnuloj kući  žive otac Goran i rodjena sestra.

Nema osmeha, ne čuje se razdragani glas male Andjele… Utihnulo!

    A proleće je …