Pametniji od mene, stručniji (svratio sam kod njega za savet) otvorio se do kraja, nije mi rekao, naredio, napisao zaključak, neke sitne u kutijici i rekao:

- Ako hoćeš da i dalje budeš najbolji, kako su rekli, napisali ljudi, onda moraš da staneš. Da se osvrneš oko sebe, zatražiš najdraže, unuka pre svih i zajedno, ono, s rukama nastavite dalje.

- Ako si trajao toliko, kaže on u osmeh, trajaćeš još. Više od nekih od njih sigurno.

- Jer oni nikada neće trajati. Znaš onu Njegoševu iz Gorskog venca o topuzu i tragovima...

- Skinuo je beli mantil, iako je bilo predveče, popili smo jednu, reče da je "lužnička" jaka i rastasmo se. Izašao sam, čekao me žućko. On je ostao da telefonira i javi da dolazi, a ja niz put pored Kalea u D. Tucovića.

- Ostala mi u glavi ona njegova o narodu, o toj maloj grupi ljudi koja je razumela šta se sa nama, ali i njima dogodilo. Predložio mi je, da ih, kao prvu terapiju, pogledam.

- Posle rakije ovde, može još jedna kući. Nema danas ništa od terapije. I ova nije loša, to je propratio osmehom!

 Ljudina...

Pogledao sam i baš sam se "rastresao" što bi ponekada govorila moja majka kada se ljutila na mene, jer sam u zimskom danu došao ponovo znojan, jer smo se u "školskom" podelili na male golove. To je ono dvorište u Učiteljskoj, sećate se...

 Evo vas, dragi moji ljudi!

 Neću vam reći hvala!

Da li ćete shvatiti ako vam kažem da su ove četiri i po decenije bile samo zbog vas?

Izvukli smo još dva podatka.

 Da li nešto govore?

Bilo bi nepošteno prema meni, ako bih posle svega što ste pročitali, spominjao sve one sa spiska koji su napravili egzekutori jasnog posle njegovog pokušaja uništenja, skovanog u trenucima mržnje, besa i opasnih napada na ljudsku dušu.

Nisu ni on, ni ostali zaslužili ni jednu kap moje suze, a kamoli sve ono što mi reče čovek u belom mantilu, pametniji i smireniji od mojih neprospavanih noći!