... Nije potreban poseban uvod u ovu priču o još jednom junaku ovih dana. Zamislite samo da živite u selu "na kraju sveta". U trošnim kućercima gde se  svakog jutra u neizvesnost budi tridesetak starina.

..................................................................

    Zima, hladno. Sneg napadao. Put do sela u nedodjiji uzan, nadvile se stene.  Po neko od još vitalnijih bi do grada. Ne može. Sneg preko pola metra. Pre neki dan stena se srušila. Ljudi sami. Nestalo šećera, soli, nešto hrane ...

........................................................................ 

Bilo je jutro, telefon zvoni. Javio se on! Junak ove priče  Miljan Stojanović.

Mlad čovek. Difovac. Pre neki mesec, meštani u Toplom Dolu  izabrali ga da bude seoski kmet. Ovi u gradu to zovu - vršilac dužnosti predsednika Mesne zajednice.

Zove Miljan, obrušla se stena. Ne može se u selo, ne može iz sela.

Slaviša Svilarov, direktor JP za planiranje i izgradnju, reagovao je i uvek spremni radnici  Preduzeća "Piksi" uklonili su ogromno kamenje.

.........................................................................

Pre neki dan zvoni ponovo telefon. I ponovo Miljan. Sneg pola metra. Pošli Toplodolci iz grada, ne može. Iz sela, takodje!

........................................................................

Danas popodne ponovo zvoni telefon. Miljana  je zvao Toma, temački kmet! Stena. Sutra bi ponovo Svilarov trebalo da reaguje. Najnovija vest.

I tako često!

.......................................................................

Planirao sam da pozovem Miljana Stojanovića da "uradimo" razgovor. Ovako preko vajbera i lap topa. Uspeo sam! Javio se!

-         Našli ste me na putu za Topli Do, govorio je Miljan uz prekide na mreži. Izgubiće se veza. Nosim hranu za Toplodolce. Ovo je drugi put za tri dana. Idem potom i u Zaskovce. I tamo je put loš, ljudi ne mogu do grada. Nosim i njima. Javili se i oni kao i Toplodolci.  Ponestalo. Hrana, sapun, zejtin, so, brašno, hemikalije ...  

   ........................................................................

Miljana sam danas popodne ponovo zvao. Stigao je u Pirot. Umesto razgovora telefonom, obećao je slike i video materijal s puta. 

      Sasvim dovoljno, da priču o ovom mladom čoveku "začinim" ilustracijama. Ne da bih pokazao da Miljan Stojanović, najmladji "Skansi" u porodici, rodjeni Toplodolac , to zaista radi, već da u ovo vreme bude "uklesana" još jedna priča o dobrim namerima, upornoj, iskrenoj brizi za ljude.

Miljan je još jedan od junaka ovog vremena. Od onih malih, velikih ljudi široke duše. Hrabrost, toplina, briga, krase ovog mladog čoveka.

Dok je u planini, ostavlja dvogodišnju Neru i sedmogodišnju Taru, da u skutima majke Ivane čekaju da se tata vrati.

   I tako često i tako sve tamo do prvih toplijih dana, kada će u selo da dele život  s meštanima i uživaju u žuboru Toplodolske reke i povetarcu koji se spušta sa okolnih visova ...